Hvala, jeste mi grozno.
I sve nelagodnije. Na isti način koji sam već proživela jednom, kada sam ja bila godina moje dece, devedeset prve i idućih.
Kada je bilo jako važno da li ti se prezime završava na -ić.
I da li si od ovih ili onih.
I kada je svaki dan u radnji kačena nova cena, i kada sam devedeset treće nedeljama za doručak imala namazan margarin na hleb. I so ili šećer.
I smrznutu svinjsku polutku u frizu, što je bilo odlično jer drugi nisu imali ni to. I gajbicu smežuranih jabuka, isto prestižnu robu te godine.
I džak od 50kg umoljčanog brašna preko maminog sindikata.
I isti ljudi su na vlasti i isti ljudi uređuju vesti kao `99. za vreme bombardovanja, i ista retorika ide na vestima (taj "sok od nara", Vrijeska), i sećam se medijske izolacije kakvu sad imaju Rusi, ništa zapadno nije dopiralo dva meseca do nas.
I sećam se kako tomahavk pravi sasvim drugačiji udar od običnog avionskog projektila a kasetne bombe ostavljaju tu jezivu kaskadu kao u Kijevu i Harkovu. I razlikujem po zvuku da li je pogođena stambena zgrada, skladište goriva ili neki metalni objekat, i otprilike pogađam udaljenost. I znam koji šok i dečju uvređenost su osećali svi oni jadni ljudi po metrou prvih dana, sada već verovatno poluludi od svega.
Pa tako pomislim - dosta je sve to jednom za jedan život, zar opet?
Šta je sa mnom, kad nisam otišla? I šta nije u redu sa svim tim ludim ljudima, punim mržnje, odakle ih više toliko izvire?
I jesam li ja onda zapravo beznadežno slepi optimista, kada sam i ostala i rodila decu i mislila da bi ljudi mogli nešto naučiti iz svojih života?
Pa zaključim da sam još dosta i normalna. I ne mogu da se nateram da kupim 50kg brašna, opet.
(ponelo me, neću dalje...)