Tanči, moje saučešće .
Nije me bilo neko vreme i baš mi je teško kad pročitam sve sa ove teme.
Izgubila sam svekrvu u njenoj 54.godini od metastaziranog raka dojke, a tada mi je bila bliska skoro kao i rođena majka. Da li bi tako i ostalo da je poživela, ne znam, ali svakako znam da nije zaslužila da umre tako mlada. A umrla je samo zato što je živela u Srbiji, gde za sve treba mito, i gde se onkološki i svi ostali pacijenti leče po principu berze- ko da više prvi je na listi.
Molila je da je nekako ubijemo.

Prabaka je iskrvarila u svojoj 43. nakon nelegalnoj abortusa, negde odmah nakon Drugog svetskog rata. Bila je godinu dana mlađa nego ja sada.
Do kraja života ću podržavati i abortus i eutanaziju.
(Osim ako mi se desi neki katastrofalan slom ličnosti u nekom momentu, ali eto još me nije strefio).

A šta je motiv da se kolektivna svest tako pomeri unazad, ne znam... To je pitanje za neke ozbiljnije stručnjake tog domena.
Ja laički mislim da su ljudi jednostavno zli. I gladni kontrole nad drugima. I tuđe patnje.
Inače ne vidim iz kog razloga bi ostavljali tolike ljude da pate u situacijama gde je jasno da je sve potpuno beznadežno. Ili tamo gde je jasno da će se roditi još jedno neželjeno, nevoljeno dete, za koje sistem zapravo nema dovoljno dobro rešenje. I gde se gazi preko integriteta žene na sve moguće načine.
Meni je bio predložen abortus drugog blizanca nakon spontanog pobačaja prvog. Kockala sam se tada, odbijajući taj predlog, više nego što sam u tim meni očajno stresnim momentima mislila, jer nisam mogla protiv sebe, i srećom dobila sam na toj lutriji.
Ali i tada, kao i sada, mada me je sreća dobro poslužila da mi abortus nikad ni pre ni posle nije trebao, sam bila svesna koliko je dobro što pravo na abortus uvek mogu ostvariti, relativno lako i relativno bezbedno.
I boriću se zubima da moja ćerka nema manja prava nego ja.