Ništa tu nije egzaktno. Sestra i ja odrastale u istoj obitelji pa sam ja imala gard neću ja nikoga i ne treba meni nitko, u životu nisam do mm-a(23g) pravo imala dečka, sve nešto šrć mrč. Ona sirota od petnaeste samo želi da ju netko voli, nema veze što ona tog nekog možda i ne voli.
Da odrastale smo u problematičnoj obitelji, objema nam treba psihoterapija.
Samo ja sam onda upoznala najdivnijeg čovijeka na svijetu, evo 20 godina kasnije meni i dalje nije jasno jesam li imala samo sreće, odnosno da mi je grah tako pao ili sam malo ipak birala.
Sad sam opet u poziciju neću ja nikoga, ne treba meni nitko i sve mogu sama. A nije baš ni to pretjerano zdravo, samo je manje opasno.