Vrci, ne znam dovoljno o terapiji igrom, verujem da može biti jako dobra i korisna za dete ako su instruktori(?), terapeuti(?) takvi da dete uspostavi sa njima dobar i konstruktivan odnos.

Htela sam samo da ti dam jedan predlog, jer mi se čini da bi možda koristio tebi: probaj da na Aspergera gledaš slično kao da je dete dobilo dijagnozu, recimo, kratkovidosti, ili alergije.
Šta god roditelj preduzeo, kratkovidost ili sklonost alergijama će uvek biti deo ličnosti njihovog deteta. Možemo (i trebalo bi) da nabavimo detetu najkvalitetnije naočare, sočiva ili čak da razmatramo operaciju "skidanja" dioptrije; možemo da preduzmemo niz koraka u borbi protiv alergija; ali kakve god rezultate naši roditeljski napori dali, na nama je da sebi stvarno osvestimo i prihvatimo da je naše dete kratkovido ili sklono alergijama, i da je to sasvim obična životna činjenica. Dete će se tako osećati dobro i voljeno, a mi roditelji se nećemo gristi oko toga da li smo uradili sve što smo mogli.
Nadam se da ne zvučim kao da pametujem ili da pišem izlizane fraze. Pišem iz svog iskustva, jer godinama priželjkujem sebi zvaničnu dijagnozu Aspergera, doduše ne znam šta bih sa njom osim stavila tačku na neke životne upitnike o raznim "sitnicama".
I pišem iz iskustva roditelja koji je prošao put prihvatanja nekih nepromenljivih dečjih dijagnoza.
Mislim da bi definitivno trebalo da probaš terapiju igrom, i mislim da si sve do sada uradila dobro. I mislim da je dobro da zadržiš pozitivnu skepsu koju imaš, u smislu da ne očekuješ da će se neke ključne osobine deteta potpuno promeniti.