Mislim da je muž odlučio ipak to pitanje nastaviti forsirati, ja se nekako nadam da će ostati samo na forsiranju razgovorom, da neće ići na sud, jer ja nemam jednog roditelja, a živ je, ne želim to njemu, ali kako sam više puta rekla, šta god on odluči, ja sam uz njega.
Interesantna crtica, ovako kad pišeš, naviru stvari, muž i ja smo već živjeli kao podstanari kad su oni napravili tu selidbu i prodaju stana, on nije ni znao da će stan prodati, doslovno su ga prodali prvom susjedu u zgradi, nije ni bio u oglasu, on ih je pitao: pa zašto, pobogu, mogli smo mi tamo, ja bi vam plaćao najam dok ste živi, samo da znam da negdi mogu biti trajno, imali smo već jedno dijete. Zašto mi niste ni rekli da ga prodajete?
Onda je od majke dobio odgovor: tata i ja smo vlasnici, rti nemaš ništa sa vlasništvom tog stana da bi mi tebi morali polagati račune. Istina. Ali sad ima i opet ona ne mora polagati račune.
Tako da... Bojim se ako on to odluči istjerati do kraja da dogovora neće biti nego samo rata, a od toga ću ga ipak probat odgovoriti jer znam šta je sud, moji su imali gadnu rastavu i još gadniju podjelu imovine, kad se tu upletu emocije, ko kome, šta, to su mučne stvari. Ja sam hodočastila kao svjedok po tim raspravama, pa to je strašno šta ti tvoja krv može izgovoriti.
Najrađe bi da idemo u Irsku i ostavimo to sve iza sebe.