Ako je Rinino pitanje upućeno meni, tj. kako je to u Srbiji, u detalje rada centara nisam upućena. Do informacija dolazim preko pouzdanih osoba i ljudi koji su prošli taj hod po mukama. U svakom slučaju odgovorno tvrdim da se na jedan način prema ljudima ophode kada im se obraćaš kao običan čovek koji želi kontakt sa decom bez obzira u kom aranžmanu, usvojiteljskom, hraniteljskom ili volonterskom, ili kad iza tebe stoji neko zvanje ili institucija. Čast izuzetcima, ali se ovde socijalni radnici i ostali ponašaju kao mali bogovi. Kada sam pre tri godine otišla u centar sa pitanjem da li mogu postati hraniteljica obzirom da imam dvoje dece i 4o kvm stana, pitali su me, gotovo doslovno jesam li normalna. Soc.radnica je čak rekla kako ona nikada ne bi u svoju obitelj dovela "jedno takvo dete". To me je jako razbesnelo i rastužilo, pa sam onda za jedan časopis počela pisati o deci bez roditelja, deci ometenoj u razvoju i deci žrtvama nasilja. Drage moje, više znam o tome od većine zaposlenih po našim centrima.
A znate li kakav sam prijem imala kod tih istih teta kad sam odlazila kao novinar?! Strašno kakvo brdo laži i licemerstva, sve ponavljaju ko papagaji "u najboljem interesu deteta"! Sad mi se baš digao tlak dok sam gledala "Latinicu" - porodično nasilje. Zgrozim se kako su sve iste, uvek pričaju o velikoj odgovornosti njihovog radnog mesta, pa kao da nije odgovoran i vozač autobusa ili lekar !
U dom sam ušla kao novinar i ostala kao volonter. To je bio jedini put, drugačije me ne bi pustili, mada mi i sad povremeno prave probleme. Masa tih soc. radnika, su samo puki administrativci kojima ne bih dala da mi čuvaju ni dve nacrtane ovce a psiholozi su statisti. Svi se kriju iza dugogodišnjeg staža i smatraju sebe zbog toga jako stručnim. U biti su svi nezainteresirani. Potpuno im je neshvatljivo da neko nešto želi da pruži toj deci a da za to niti traži niti dobija lovu. Altruizam, šta je to?
Pa zašto ja imam takvu potrebu kad imam svoju decu?! Tražili su mi čak i lekarsko uverenje, sa mišljenjem psihića, psihologa i soc. radnika. Socijalna radnica iz doma zdravlja gde sam vršila taj pregled mi je jasno rekla da uopšte ne shvata kako ja to svoje slobodno vreme želim da trošim na tamo neku decu i po čemu su ona tako specifična. "Mene boli k...za sve što je van radnog vremena i ja idem odmah doma"! Da, da, to je bio komentar akademskog građanina,osobe koja je dužna nekome da pomogne.

Moja poznanica u centru pitala kakva je mogućnost da usvoji neko dete kojemu su roditelji nestali u Cunamiju, ili dete iz Bugarske. Čovek ju je pitao je li normalna i ispušio doma.
Imam još loših primera, ali da ne dužim. U svakom slučaju, sa centrima treba oprezno i svaku reč treba izmeriti. Ja tebe Rino potpuno razumem ali baš ne znam kako će te shvatiti u centru (žena nema još 30, neudata, može da rađa a želi tamo nekog klinca i to od 5 godina????????možda joj ipak fali neka daska). Draga moja držim ti fige! Eto ja se spremam na moj Pelješac i pitam se kako ću faliti klincu koji se jedva privikao na mene i kome je jezivo potrebna podrška i osećaj da je voljen, hoće li regresirati za tih mesec dana...???
Od kad se družim sa tom decom osećam se poput anđelka