MA naravno da moze biti mala razlika i da sve ispadne fenomenalno! O tome nema niti rijeci! Ja sam joj predlozila vecu razliku (produljavanje do daljnjega.. a ne odredenu brojku) jer iz postova vidim da je prvo dijete jos jako treba i u tom slucaju to i ne bi tako funkcioniralo.

Mi sad stvarno prekrasno uzivamo kao obitelj!

A sto se tice zakinutosti.... ne vidim oko sebe da to tako ne biva.. nazalost.. mame pucaju po savovima jer im je uzasno tesko. Oboje trebaju jaaako puno, a mama niti je hobotnica s vise ruku, niti moze istovremeno zadovoljiti dvoje (sa slicnim potrebama jos uvijek). Tako da.. hm... ja ne bi. Vecina ljudi RADI tako male razlike po max 4 godine i bilo im je uuuuuzasno tesko. A kad ti je tesko i kad si premoren, teeesko ces biti odlican roditelj.

Sto se velike razlike tice... moja sestra i ja smo 6 godina i svi su okrivljavali tu razliku sto si nikad nismo bile dobre. Nije bila kriva razlika, bilo je krivo to sto ona nikad nije zeljela sestru i dijeliti ljubav... ionako je dobijala premalo, pa sad jos uleti netko da uzme i to malo. Ali tu su krivi roditelji!!! 100%sam sigurna da je moglo sve biti drugacije da su se oni potrudili da bude. Ali nisu. Tako da nije pravilo ni da nema ljubomore i zakinutosti ni kasnije.

Ono sto kategoricki tvrdim je da postoji pravi momenat za drugo dijete (u odnosu na prvo) i da ga treba prepoznati. To zasigurno nije onaj kad te prvo apsolutno okupira. Mene je moja apsolutno okupirala i trebala dugo, dugo... bilo bi nam strasno neharmonicno da je beba dosla ranije (iako smo je radili i ranije, ali nije islo).. bila bi 100% ljubomorna, a ja na izmaku snaga. Ali to je nasa situacija.