osjećaj bespomoćnosti

Uvijek kažem da me moja djeca najviše ljute kad se posvađaju ili kad se predobro slažu, da bih neki dan shvatila da me ovo kad se predobro slažu češće naljuti od svađe.
Naime njihova igra se u tim trenucima beskrajne sreće opasno približi histeriji. Trče, vrte se, bacaju, hihoću, pričaju bedastoće i sl. Kad ih smirujem jer su ili opasni sami po sebe ili smo u pekari, gostima ili što već, oni kao da me drže na ignoru. Igraju se kao da ja ništa ne govorim, ne upozoravam, ne vičem. Ponekad ih malo cuknem za uho, ali ništa, još se počnu cerekati.
Nakon takvih epizoda dobiju kaznu, ali nekako mi se čini kao da su u tom trenutku oni bili gospodari, a ja bespomoćna i nesposobna mama.
Ajmo iskusne majke, kako vi to rješavate.?

mene ne diraju takve stvari a ako pretjeraju, oni znaju da samo jedan moj mrki pogled znači STOP. Štojaznam, valjda smo se s godinama toliko uhodali da nema nikakvih problema. Tvoji su još mali pa je to druga priča. nauči se ne obadivati baš svaku, vidit ćeš da ćeš brzo otupiti na takve gluposti