Printable View
Apsolutno se slažem. Nasilje nikad nema ispriku.Citiraj:
vertex prvotno napisa
Ali šamar tinejdžerki iz Kosjenkine priče za mene nije nasilje.
Kao ni udarac po ručici ovoj zadnjoj curici.
Nije to nešto što odobravam, ali isto tako ne vidim dugoročnu posljedicu.
A ne znam...
Za šamar tinejđerki, rekla bih da jest nasilje koje nam se svima više manje sviđa. Kako nije nasilje? Čovjek je puk'o i ošamario kći jer je (s razlogom) puk'o.
Proživjela sam sličnu situaciju, samo je nestala odrasla osoba, bliska mojoj obitelji. Bile su jako čudne okolnosti, ukratko, svi smo je satima tražili, mislili da se utopila...Kad se pojavila (ništa joj nije bilo i ni do danas nije jasno kako je izgubila pojam o vremenu na više sati), suprug se zaletio i snažno je ošamario dva-tri puta. Ono, svi smo to htjeli valjda napravit. A sad, da to nije bilo nasilje - ne znam, ipak jest, bojim se.
A za situaciju s curicom - po opisu, meni je to roditelj koji se ne snalazi, i jest nasilan u tom svom nesnalaženju. Udarac zato što dijete od dvije i po neprimjereno grli drugo dijete sigurno nije ni pametno ni nenasilno postupanje. Mogao je puno toga prije poduzet, a na kraju je curica "dobila" od njega jer je njemu bilo neugodno pred Zuskom.
Ali naravno, sve pišem uz ogradu da situacije nisam vidjela i uz pretpostavku da je Zuskin opis objektivan...Mislim, nije sad ni važno da točno definiramo te konkretne situacije.
apropos situacije s tinejdžerkom koja do 6 ujutro nije došla kući ajte molim vas, što bi vi napravili nego poludili
barem ja bih
da ne znam gdje mi je dijete od 23-06 a mobitel isključen, to je za oboliti
uopće ne mislim da je šamar baš super i da je išta riješio, dabome da nije
ali da mogu zamisliti očaj tog roditelja na njezinu neodgovornost, mog vrlo lako
Nasilje je nasilje.
Roditelj je mogao poluditi i na drugi nacin. Npr. izbacati sve stvari iz njenog ormara, ili zapljeniti.
Kuzim da se covjek ne snadje u trenutku kad ima napadaj bijesa, uzasa, nemoci.
Ali bas zato treba pokazati da se moze i zna kontrolirati.
A ti bi baš u tom trenutku bila svjesna i sebe i svojih postupaka...?
Ne opravdavam ga, ali i sama za sebe mogu reći da bih vjerojatno napravila isto!
Ne hvalim se time, ali znam svoj temperament i znam da bi ragirala u afektu. A da me nakon toga prijavi.....Ajooooj, jao ne znam, ne znam, nadam se da nikada saznati niti neću.
Nadam se da nikada tako nešto neću morati iskusiti....Uf!
Mozda bi i ja poludila. Ne znam. Mozda ne bih.
Samo kazem da je to nasilje.
Kaj bi ta mama/tata napravili da jos saznaju da se drogirala. Pa ubili bi je od batina :/
Da saznama da se drogira mislim da bih išamarala prvo sebe.
Totalno neki drugi doživljaj i ne, sigurno to ne bi bia reakcija...Bar ne meni!
Na temu šamaranja tinejdžera...
Hajde da zamislimo drugačiju situaciju. Vozite kola i odjedanput vas iseče tinejdžer na skuteru. Za dlaku izbegnete nesreću. Šta bi ste onda uradili? Verujem da bi mu većina nas ispsovala sve po spisku, ali sumnjam da je puno onih koji bi izašli na sledećem semaforu i ošamarili ga. Hoću da kažem da bi bili izbezumljeni, ljuti i uplašeni u obe situacije, ali nam više nije prihvatljivo da šamaramo tuđu decu. Pa zašto bismo se prema tuđoj deci ponašali lepše nego prema svojoj vlastitoj?
Pa, eto, meni ova dva primjera nemaju veze jedan s drugim.
Isto kao što se voli uspoređivati "po guzi" s odnosom sa šefom ili partnerom.
MENI su to neusporedive stvari, bez donošenja vrijednosnog suda o većoj ili manjoj opravdanosti jednog i drugog.
Jednostavno, kruške i jabuke.
BTW, ja sam kao 17godišnja cura napravila gotovo identičnu stvar, samo što tad nije bilo mobitela i došla sam u 5 umjesto u ponoć.
Mama i tata dočekali su me uz upaljen TV (nikad, nikad, nikad, pa ni na Staru godinu nisu budni dulje od ponoći), i već iznemogli od užasa.
Nisu me ošamarili, niti išta slično (jer to ni inače nisu radili), nego su mi zabranili da idem spavati. Kako oni nisu cijelu noć spavali od užasne brige (sad tek to mogu razumjeti, e pa onda neću ni ja.
Sjedila sam u sobi na krevetu i kad su otišli na posao (bio je dan u tjednu!), tek tada sam zaspala.
Kazna je bila odlična, ali i da su me ošamarili, bila bih se pokrila ušima. Ne bi mi bilo na kraj pameti da ih prijavim za nasilje.
A znate zašto? Jer mi ne bi bilo na kraj pameti da sam ja ta koja je zlostavljana, da sam ja u centru zbivanja. Da je to imalo važnije od horrora koji su oni pretrpjeli tih 5 sati čekajući me.
Ooooogroman potpis na svimbalo!
Udarac je nasilje. Bio po guzi, po licu ili rukama. Ne znam postoji li drugi naziv za to. A da li je netko tko je u jednom životnom momentu puknuo i udario zaslužio da ga se prijavi za nasilje, to je drugo pitanje. Po meni nije. Ako razmatramo navedeni slučaj kao izdvojen - dijete je u tom slučaju iskoristilo svoja prava, a ne želi vidjeti svoju odgovornost. Iako čisto sumnjam da je otac završio u zatvoru ili nešto slično.
Meni je mama u toj dobi za istu stvar isto opalila šamar. Nisam joj ga zamijerila i nije me bolio na duševnoj razini. I nisam ju prijavila :-) Da je to bila dobra odgojna mjera - nije. Da to nije bilo nasilje - bilo je. To je bila njena razumljiva slabost u tom trenutku. Patnja koju sam ja njoj zadala tu noć je neusporediva sa tim šamarom. Ali to i dalje ne znači da udarac nije nasilje.
Sa svime se slazem osim sa ovime.Citiraj:
Ms. Mar prvotno napisa
Kako se mjeri kolicina patnje? Da li osoba koja ima manji prag tolerancije na patnju, ima veca prava "poluditi" i izvrsiti nasilje?
Naravno da djevojcica treba snositi posljedice svog ponasanja. To je kljuc odgoja. Ali da li je dobra metoda da posljedica bude podnosenje samara?
Ja se s metodom ne slazem. Ima puno pametnijih i ucinkovitiji nacina kako djetetu (pogotovo tako velikom) pokazati kako se osjecas kao roditelj, kako si se zabrinuop, sto se sve njoj moglo dogoditi, da je neprimjereno iskljuciti mob.....
Da li ti svimbalo onda tvrdiš da je u toj situaciji potpuno jednako ako roditelj ošamari dete ili ako postupi kao npr tvoji roditelji?
Po meni nije. Ne branim postupak tinejdžerke, to je bilo glupo i neodgovorno. Razumem da se otac izbezumio od brige, pa svako bi. Da li je šamar dobar odgovor na tu situaciju? Nije. Ne tvrdim, ako je to izolovan događaj, a ne obrazac ponašanja, da će iz tog jednog šamara proizići neka šteta u budućnosti. Ali da je mogao bolje da postupi, mogao je. Prijava zlostavljanja mi stvarno nije bila ni na kraj pameti, prosto nisam razmišljala u tom pravcu. Mada sad kad razmislim o tome, čisto formalno pravno posmatrano, mislim da bi zakon bio na njenoj strani. Ali opet, nećemo postati bolji ako nešto ne radimo iz straha od nekog višeg autoriteta i to je glavni razlog zašto smatram da zakon ne treba previše da zalazi u odnose u porodici.
kao djeca smo ja i sestra dobivale šibom i "po turu":mrgreen: ne često, kad bi napravile neku glupost..
nikad to nisam, niti sad smatram zlostavljanjem. ali mislim da nije bilo potrebno i da se moglo drugačije riješiti.
čvrsto sam odlučila sa svojim djetetom bez toga.
s mamom imam super odnos iako sam dobivala batina i od nje,ali i možemo o skoro svemu razgovarati. ona mi je uzor majke, i vidim da ću joj u mnogočemu sličiti..
s tatom se nikako ne sporazumijevam ali samo zbog toga što su njemu vikanje i batine jedina odgojna mjera.
evo meni je npr. gore od batina bilo kad me je tata prisilio da mu se ispričam iako nisam ništa loše napravila.
možda više ponižavajuće nego da sam dobila šamar.
u svakom slučaju, mislim da je bitan skup odgojnih mjera, i cijeli odnos kad se zbroji..
ali da sam za batine, nisam.
mislim da je to samo iskazivanje moći/ nemoći nad manjim od sebe. i da je to jedna vrsta pada ili neuspjeha.
moj najmlađi brat je inače premirao od straha kada bi se tata zaderao na njega, počeo bi se tresti, i ne bi mogao disati. toliko ga se bojao.
a nije baš dobivao batina.
meni je to svejedno nasilje.
Potpuno se slažem.Citiraj:
anasti prvotno napisa
U ovom mom konkretnom slučaju ja sam ju mjerila miksom raznih objektivnih i subjektivnih čimbenika. Međutim, kad ovako izvadiš rečenicu može se zaista tumačiti kao da netko ima pravo izvršiti nasilje zato što je nečije ponašanje prešlo njegov osobni prag tolerancije na patnju. Tako da, još jednom - ja smatram da je udarac nasilje i da ga nitko nema pravo upotrebljavati (kao odgojnu mjeru, kao izraz svoje moći / nemoći svejedno, nikako). Ali opet, nije isto ako se nekom desi jednom u 15 godina da podigne ruku ili ako to netko radi redovito.Citiraj:
lulu-mama prvotno napisa