Lady x, zapravo ti mnoge ovdje žele reći da je plan jedno, a stvarnost kad se rodi beba sasvim nesto drugo. Skoro pa bih stavila ruku u vatru da ako ćeš dojiti bebu, da će i dobar dio dojenačkog staža provesti u vašem krevetu.
Printable View
Lady x, zapravo ti mnoge ovdje žele reći da je plan jedno, a stvarnost kad se rodi beba sasvim nesto drugo. Skoro pa bih stavila ruku u vatru da ako ćeš dojiti bebu, da će i dobar dio dojenačkog staža provesti u vašem krevetu.
Ako misliš na sex, tada postoje i mnoga druga mjesta u stanu. Nakon rođenja djeteta često se prisilno postaje maštovit. :)Citiraj:
lady.x prvotno napisa
Osobno sam sa prvim djetetom imala kolijevku pored bračnog kreveta u vrlo maloj spavaćoj sobi (dok nisam rodila), kasnije tokom njegovog odrastanja smo imali razne kombinacije spavanja...muž i ja nemamo spavaću sobu niti pošteni bračni krevet već godinama, a eto ipak uspijemo imati kakav takav intimni život.
ooo da sirius to je velika istina! Naša se sa nekih 6 mjeseci, iako spava u kinderbetu ipak je u našoj sobi, počela buditi i "vrpoljiti" na zvukove škripanja kreveta tako da smo i mi prisilno postali maštoviti i mogu reći da mi uopće nije žao.. svašta se zanimljivog da otkriti :mrgreen:
Da, ali ne mislim samo na sexm vec i na neku bliskost kada spavate jedno do drugog u krevetu... a naravno i mogucnost da gledate tv, da legnete kasnije ne budeci dete i tako...
Pa i dijete treba i želi bliskost.
Potpisujem Mimu.Citiraj:
Mima prvotno napisa
Nama su te neke vrste bliskosti, koje smo imali pre deteta zamenile neke druge.
Ja sam velika maza i ne mogu da zamislim da spavam sama u krevetu, da se ne stisnem uz nekog. MM isto, on spava samo kad se nagura uz mene ili dete. Samim tim mi je bilo nezamislivo da bebu ostavim samu u krevetu.
Naravno, to ne znaci da lezemo u isto vreme kad i N, ali ako smo svi kod kuce, najcesce legnemo zajedno dok ona ne zaspi (10-15 minuta). Onda mi ustanemo, gledamo TV, druzimo se :mrgreen:
Kao sto mi je nekad najlepsi deo dana bio kad se zagrlimo i tako zaspimo, sad mi je to kad se preko Nadjine uspavane glave pogledamo i rastapamo od neznosti.
Mislim da ipak malo pretjeruješ ovom izjavom i ideš predaleko, al neću se sad loviti za to jer bi ja otišla predaleko. Nije sve relativno. Nisu sva djeca ista, a isto tako ni roditelji. Ja sam od onih koji ne plaču kad im dijete plače, za razliku od nekih mojih prijateljica koje plaču zajedno sa svojom djecom. Ne pada mi na pamet, ipak imam tridesetak godina više od svojeg djeteta.Citiraj:
stray_cat prvotno napisa
Znači li to da ako ja ne spavam sa svojim djetetom koje cijelu noć prespava da sam loša majka ili ne volim svoje dijete?! Glupost! Moje dijete zna gdje je njegova soba, njegov krevetić i tu se osjeća sretno i zadovoljno i to se vidi. To je njegov okoliš u kojem raste, odrasta i u kojem će učiti za školu i provesti dobar dio života. Zašto bi djetetu pružala traumu odvajanja od roditelja jednog dana kada bi trebao ići u svoju sobu (jer ruku na srce, priznajte, ne može dijete ići u školu ili do punoljetnosti biti u krevetu s roditeljima, halo... gdje smo onda), a svako daljnje vrijeme i dijete sve više razumije što se događa i sve mu teže pada odvajanje. Kod nas postoji dječja soba već dugo prije nego smo imali dijete i znalo se da će dijete biti u svojoj sobi.
A kad smo već kod ostalih sisavaca i nametanju kupnje krevetića, oni još trijebe buhe rukama po svojim mladima i spavaju na podu i otvorenom, pa zar bi i mi trebali?!
sad ću napisati nešto što će sablazniti mnoge, al samo da znate da postoje i ovakvi luđaci :mrgreen:
moj J ima skoro deset godina i spava s nama svima u krevetu. izrazito je samostalan, ide sam gdje god treba, spava sam kod prijatelja, bake, sve sam radi, al hebi ga, ne voli spavat sam u krevetu. :mrgreen:
bez sumnje, ne bih nikad išla tako daleko kao stray, ali ne volim ni kad se druga strana poopćava :-/
stray pretjeruje, al djetetu treba više intime i bliskosti nego mužu. Što ne znači da mužu i ženi ne treba.
Ne spava baš puno djece s 10g s mamom i tatom (nemam ništa protiv), iako s 1.5 godinu spavaju, dakle, postoji proces, nije da će dijete koje spava s roditeljima uništiti njihovu intimu niti da će u suprotnom osigurati intimu.
Intima muža i žene je kompleksnija od mirisa i sigurnosti majke-i sumnjam da mjesto spavanja utječe na intimu muškarca i žene. Dakle, treba izvagnuti potrebe. Nije svaka obitelj jednaka.
Simple as that!Citiraj:
sirius prvotno napisa
I ono što je vissnja rekla: "Kao sto mi je nekad najlepsi deo dana bio kad se zagrlimo i tako zaspimo, sad mi je to kad se preko Nadjine uspavane glave pogledamo i rastapamo od neznosti."
Pa ne gradi se intima bračnog para samo u krevetu (čak ni ako pod intimom misliš na sex, što nije isto).
Inače, D. spava s nama. Njegov krevetić je spojen s našim krevetom (skinuli smo jednu stranicu), ali ako doji na desnu stranu, spava između nas. I bez problema mu se uvučemo u krevet iza ponoći (nakon filma, surfanja, palačinki i "druženja") i sklupčamo u ficleke od prostora koje nam je ostavio. Ali mi i nemamo drugog izbora jer imamo samo jednu spavaću sobu, a ne pada mi na pamet spavat u dnevnom boravku.
Kod ljudi koji su odabrali recimo prirodno planiranje u smislu childspacing, znači da su otvoreni za još djece, ali se trude da razmaci budu takvi da mali stasaju, da se žena oporavi itd to intenzivno posvećivanje najmanjem članu je jako bitan element. Super je da je neko prvo vrijeme najveći događaj u bračnom krevetu dojenje i nunanje bebe i da su i mama i tata ljepo pošteno umorni, ako naravno odgovorno djele obaveze. Kako beba raste i počne se osamostaljivati nekim prirodnim ritmom koji ovisi i o karakteru bebe i njezinim stvarnim potrebama tako su mamek i tatek odmorniji bračni krevet sve više samo njihov pa udri brigu na veselje. Kad je bračna ljubav povezana čvrsto sa životom obitelji i sa stvarnim potrebama svih zajedno a prvo najmanjih sve sjeda na svoje mjesto. Kad se sjetim svih topica na kojima žene kukaju da im se ne da, da su preumorne itd dok je beba mala, a s druge strane glavni prigovor spavanju zajedno s bebom to isto... Ispada da bi trebalo te tate dobro uposlit oko bebe i po kući, ako ih posao dovoljno ne umara- pa im neće smetat ni manjak ni cosleeping ni niš.
Meni je normalno da maleni ne vole spavati sami- koliko ljudi ima na ovim područjima baka i djed ili prabaka i pradjed nisu odrasli u jednoj sobi u kojoj je spavala cijela obitelj. U većim obiteljima često spavaju braća i sestre u hrpicama, ovi od par godina se uvuku većima, a ne roditeljima. Kod moje frendice doma je ispalo super da su se burazi i seke raspodjelili i sad im više nitko ne navraća. Ja sam recimo dok sam bila curetak voljela da mi moj pesek spava pod nogama na krevetu :)
Ne znam jos sta mene ceka, ali dete od deset godina me ni plakanjem od mesec dana bez prestanka ne bi kupilo da spava sa mnom i muzom u krevetu. Ja takodje nisam od onih sto bi se mnogo potresli i plakali ako dete zaplace i ne planiram da ceo zivot dete sacuvam od suzice. Sad je malo pocelo vladati misljenje da sve sto dete zahteva moramo ispuniti ili negativno uticemo na njegov emocionalni razvoj. Ne znam gde tu ima onda mesta za neka pravila i vaspitanje koje ipak podrazumeva da ne mora uvek biti sve onako kako dete zeli.
Ja kao dete sa majkom u sobi nisam ni noc prespavala, silom prilika jer je jedva prezivela porod sa mnom i tri meseca samo u bolnici provela. Ali nisam kao dete ni imala tu potrebu, jer nisam bila naviknuta na spavanje sa njom i nisam ni imala taj traumatican prelazak u drugu sobu. Zaista ne mislim da zbog toga nisam imala dovoljno neznosti, ljubavi i topline. Zaista je bilo dovoljno da mogu ususkati se kod nje kad lose sanjam ili nekad ujutro...
Ali pricamo o bebama, malim bebama, onima koje ne znaju za drugo nego slusanje majcinog srca, slusanje njenog glasa....Kod njih nije bitno sto zele nego sto trebaju, jos su premali da znaju sto zele osim ako se odnosi na hranu.
Zašto ti je toliko odbojna pomisao da bi djete od deset godina izrazilo želju da spava sa roditeljima? U svakom slučaju moj skoro devetogodišnjak uvijek spava kraj mene kada je bolestan. Ako postoji teška emocionalna situacija u obitelji i tada mu ne bi uskratila potrebu da spava sa MM ili samnom. Želja za roditeljskom blizinom kod djece je potreba za sigurnosti, netko je ranije spreman i nema potrebu za tim, netko kasnije. Ja tu ne vidim nikakvu dramu.Citiraj:
lady.x prvotno napisa
U svakom slučaju ne zamjeram ti niti malo mišljenje o zajedničkom spavanju, nemaš još iskustvo , tako da je to razumljivo.
Osim toga, i sama ćeš vidjeti kako će se potreba za količinom bliskog kontakta i načinom bliskog kontakta sa partnerom , promjeniti kad dođe beba.
Ja sam isto spavala sa mamom sigurno do desete godine, ako ne i duže; već sam i dečka imala :mrgreen: i nisam uopće za to trebala plakati, samo sam zamolila mamu da dođe k meni spavati, i ona bi došla. Meni je normalna stvar da dijete želi fizičku blizinu roditelja, da se svi zajedno zagrlimo i spavamo na kupu, ja imam i oduvijek sam imala takvu potrebu i nikad nisam voljela spavati sama, pa mi je totalno normalno da i moje dijete to želi i treba.
Za bebe sam imala dilemu pa sam zato postavila bas temu, ali moram proiznati da nemam uopste na pomisli tamo neki period posle druge godine (a tek desete:-o) i spavanje u istom krevetu i sobi.Citiraj:
koksy prvotno napisa
Kako i vi navodite, mozda to ima veze i sa tim kako ste navikli u svojoj porodici kao deca. Ja sam izuzetno bliska sa roditeljima, ali se kod mene ta bliskost nije manifestovala kroz zajednicko spavanje pa valjda zato nemam osecaj da istom treba pridavati vaznost i popustati u tom pogledu.
zasto ne bi bilo logicno? probaj malo stvar gledati sa druge strane: logicno je da sto vise sigurnosti i potpore i ljubavi pruzas svome djetetu, to ce biti samostalnije. kad je moj stariji bio beba ne bi ga putila ni sekundu da place, uvijek bi mu pokazala da sam tu kad me treba, (pri tome slusala razna "naviknut ce se i sta ces onda" predavanja) vrlo brzo (u dobi od 3 mjeseca) je bio jedna jako vesela bebica koja se samostalno igrala sa zveckama jer je znao da sam ja uvijek tu i da nema razloga za brigu. U vrtic je krenuo sa skoro 4, ali zato je krenuo sa osmjehom na licu i pun povjerenja i mahao mi je sa vratima odusevljen i to je do danas ostalo tako. zato jer sto im vise sigurnosti pruzis, to su samostalniji. i to vrijedi i za spavanje. zato je to logicno. a moji su spavali kako koji-malo ovako, malo onako i sve to ovisno o dojenju i ostalim stvarima, ali danas spavaju svako u svojoj sobici u svom kreveticu. bitna je dakle emotivna baza koju im pruzis, pa se sve ostalo poslozi samo.Citiraj:
lady.x prvotno napisa
Zašto traumatičan prelazak u drugu sobu? Kod nas nije bilo ništa traumatično, a kinderbet smo brzo prenamjenili u košaru za veš i/ili trampolin :)
Stariji je bio oduševljen prelaskom u svoju sobu jer je mali materijalist i u drugoj godini je htio da je sve "moje", pa su mu soba i krevet došli ko naručeni.
A Di je išla k bratu isto oko druge godine sva ponosna što je dovoljno velika da ima veliki krevet. To ne znači da nisu došetavali kad su ružno sanjali ili nešto slično, ali sve manje, a od kad imamo Roxy koja noću obilazi ukućane svi spavaju :) To ti je kad imaš živog plišanca, djeci postaneš nezanimljiv LOL
Ja to ne smatram popuštanjem. Jednostavno sam imala prvo dijete jako lošeg spavaća , sklonog noćnim morama i zajedničko spavanje je bio jedini način da se naspavamo. I tako do šeste godine, kada se u roku dva dana odselio u svoj krevet (uz naš mali poticaj. Istina, poticali smo ga i prije, ali bez uspjeha. :) ).Citiraj:
lady.x prvotno napisa
Ja sam povremeno spavala sa roditeljima , više iz praktičih razloga (ljetovanje i sl), ali sam zato obožavala spavati sa najdražom bakom kad sam bila mala. Moje dvoje bratića i ja smo se svađali ko će spavati sa koje strane kod nje u ogromnom bračnom krevetu kad samo bili na praznicima. Ona nikad nije spavala sa svojom djecom, uvijek je kod nje sve bilo ko po špagici, ali eto sa unučadi druga priča. :)
Ja nisam spavala sa svojom mamom...Ustvari postoji tu cijela jedna tuzna prica koja nije za ovu temu. Poanta je da meni dan danas fali ta neka povezanost s njom iako si mi jesmo super ali fali ona 100% bliskost, I ja ne zelim da ja i moj sin imamo takav odnos ikad, Zato i spava samnom i zato i ja slusam okolinu koja me uvjerava da moram djete vise ostavljat samo. Ali on je jako samostalan, mene skoro pa ni ne treba osim da mu dam jesti i utjesim ga kad je tuzan.Al navecer, kad legnemo u krevet, vidi se da je zadovoljan jer sam kraj njega, jer ga zagrlim.
Mi smo najprije imali uz bračni i jedan pomoćni ležaj i spavali svi četvero u istoj sobi. kad su blizanci navršili 6 godina dobili su svoju sobu. Kćerka je dobro prihvatila ali sin ne. Budio se noću i mjesečario, hodao po sobi u polusvjesnom stanju. Kad je u tim noćnim pohodima udario kost iza uha u drvo od kreveta vratili smo ga k nama u krevet. U međuvremenu smo nekim preuređenjima dobili dnevni boravak pa je MM imao običaj dugo navečer gledati TV (ja ne jer TV definitivno nije moj medij). Pritom mu se sin pridružio i tako su znali zajedno odspavati do jutra. s vremenom im prešlo u naviku. Onda je kćer rekla da neće ni ona spavati sama, te došla k meni u krevet. Sve dok se nije rodio Ivan. Otada kćer spava u svojoj sobi, stariji sin s tatom u sobi a Ivan i ja na bračnom krevetu u spavaćoj sobi. Sad bi sve bilo po pravilima da se Ivan hoće preseliti od mene k svome bratu u sobu pa da MM konačno dođe u svoj bračni krevet. Ali Ivan neće od mene. A ja ga neću tjerati bez obzira što bi na ovo rekli pedagozi i psiholozi.
Cvijeto, neka te moj slučaj utješi.
kod nas u krevetu od 160 širine spavamo MD, beba, ja i pas... I ništa nam ne fali... Živimo u jednosobnom stanu i ta soba je i dnevna i spavaća... Luka prvi dio noći odspava u svom kinderbetu dok MD i ja još poobavljamo kaj imamo po stanu, ali kad se prvi put probudi za sisanje ostaju u našem krevetu jer nema te sile koja bi mene ljenčugu usred noći natjerala da se ustajem x puta i dojim, uspavljujem i ne znam kaj sve ne...
osim toga, nema ljepšeg osjećaja nego kad osluškuješ kako tvoje dijete diše pored tebe ili kad ujutro otvoriš oči a pored tebe je najdraže biće na svijetu sa velikim osmjehom musavim od noćne papice :)
ali slažem se s onim - svatko prema svom nahođenju... ja ne znam kako će naša situacija izgledat jednom kad se on više neće budit za papanje po noći, vjerojatno će ostajat u svom krevetu... samo sad već znam da će mi užasno falit pored mene... ali taj problem ću rješavat kad do njega dođemo :)
I mi smo prije prvog djeteta kupili krevetić i uredili ga za bebu. Međutim, moj sin je spavao isključivo na sisi ili blizu nje :-). Mogla sam birati - ne spavati i cijelu noću hodati od kreveta do krevetića i natrag ili ga prebaciti u naš krevet. MM jako hrče, pa je on nakon nekog vremena otišao spavati u dnevni boravak.
Kad se rodila Z., A. je otišao u svoju sobu, bez problema (osim što meni jako fali zajedničko spavanje :-(, ali on mi budi Z. jer dosta priča u snu), pa sad spavaju MM i A. u jednoj, a Z. i ja u drugoj sobi.
S druge strane, Z. bi bez problema mogla spavati u odvojenoj sobi, spava mirno i ne budi se do pred jutro. Tako da puno ovisi o karakteru djeteta.
Nasi sinovi su spavali s nama u sobi svaki u svom kreveticu do 2 tj 3 godine,zatim smo se preselili i dobili su svoju sobu.
Tada je stariji poceo gostovati u nasem krevetu,a od njega video i mali:mrgreen:
Zadnje 2 godine otkako se rodila seka,spavali su s tatom u krevetu a soba im je zvrjala prazna.Sada imaju 10 i 11 godina i dalje je praznik i takmicenje ko ce s tatom u krevet,pa su napravili raspored spavanja po danima jer je mm uslovio da svaku noc moze samo jedan s njim jer se guraju po celu noc:lol:
Uopste nisam protiv zajednickog spavanja,mislim da je to za decu blagotvorno ma kolika da su ako imaju potrebu za tim.
Ja sam 30 godina spavala sama i navikla sam da pred spavanje mogu citati ili sta me volja,tako da mi je tesko palo i prisustvo mm u krevetu:oops:nikako san na oci...
Malena odspava jedan deo noci u kreveticu a kada se probudi stavim je kod sebe na siku ali ja vecinom bdim:roll:san mi je katastrofa...
Tako je i kod nas, samo umjesto psa dođe jedna od naše tri mačke i legne mi na noge.Citiraj:
lukab prvotno napisa
Starija kći spava u kuhinji. Ona ima krevet samo za sebe. :)
S prvim djetetom smo imali ogromnu spavaću sobu i kimbač za njega fino uređen...Odmah prvu večer smo ga stavili u bračni...Mada smo mislili kak bu on spaval u kimbu. Doduše, imali smo običaj staviti ga u kimb, pa ga s prvim buđenjem staviti u bračni i tako do jutra. Srednja curka je s nama spavala od prvog dana, kad smo se preselili u manju sobu. Ona NIKAD nije spavala u kinderbetu, u kinderbetu je stajao veš...Dok nisam poludila i prodala ga. E sada treće bebica isto spava s nama, a kinderbet niti nemamo...:mrgreen:
A da tako malu bebu stavim u odovjenu sobu mi je nezamislivo...
Da ali ja ne vidim tu emotivnu bazu koji pruzas detetu i kroz koju ono dobija sigurnost samo kroz zajednicko spavanje. Mislim samo da sigurnost, potporu i ljubav mogu u dovoljnoj meri imati i deca koja ne spavaju sa roditeljima. Po meni ne mozemo govoriti o nekoj samostalnosti ako dete nije samostalno da sa deset godina spava samo... To po meni povlaci i kasnjenje u osamostaljivanju u nekim drugim stvarima - da odlazi sam u skolu, sa 15-20 sam spremi dorucak i opegla sebi nesto, a samo 8 godina od izlaska iz maminog kreveta ode sam i na studije u drugi grad... e, sad to sve zavisi od roditelja, da li zeli da to dete posle zivka i tipicno za Balkan i sa 25 godina pita "Da li si ruckio? Jel imas carape?" i slicno.. Ja sam samo apsolutno drugacije odgajana, mozda malo spartanski ali to smatram dobrim pristupom i rado bi ga primenila.Citiraj:
alga prvotno napisa
Ja zaista ne mislim da mama koja radi 12 sati ima za taj posao i normalan san ako na 160cm spava sa muzem, detetom i kucetom... Jesam za svaku zrtvu za dete, ali onda kad je ona neophodna (nemate prostora i sl.)
lady.x nemoj biti tako isključiva. tvoji postovi su isti kao postovi stray. ja sam namjerno napisala svoj primjer da te šokiram :mrgreen:
vjeruj mi, moj desetogodišnjak je vrlo samostalan. sam odlazi u školu, sam si već sad sprema doručak i večeru. ok, ne pegla, al ne peglam ni ja :mrgreen:
on uopće ne treba spavati sa mnom u krevetu. sigurno ne plače radi tog. što se njega tiče, mjesec dana bi spavao sam kod prijatelja, da mu dozvolim.
al, eto, jednostavno se voli ušuškati i smireno pričati sa mnom ili tatom, i zaspati u našem krevetu. dva dana spava u svom, najčešće kad ga iznervira sestra, a onda se opet vrati.
to bih, iskreno, mogla prekinuti bez ikakvih trauma, samo rečenicom -nema više.
al ne vidim razlog. i guštam dok traje.
kao što tvoje neće biti emocionalno nestabilno od spavanja u svojoj sobi, tako ni moj (i ljiljanin :mrgreen:) neće biti emocionalni invalid radi spavanja.
a ovo što pikula piše je živa istina. tako i ja mislim.
Citiraj:
to intenzivno posvećivanje najmanjem članu je jako bitan element. Super je da je neko prvo vrijeme najveći događaj u bračnom krevetu dojenje i nunanje bebe i da su i mama i tata ljepo pošteno umorni, ako naravno odgovorno djele obaveze. Kako beba raste i počne se osamostaljivati nekim prirodnim ritmom koji ovisi i o karakteru bebe i njezinim stvarnim potrebama tako su mamek i tatek odmorniji bračni krevet sve više samo njihov pa udri brigu na veselje. Kad je bračna ljubav povezana čvrsto sa životom obitelji i sa stvarnim potrebama svih zajedno a prvo najmanjih sve sjeda na svoje mjesto. Kad se sjetim svih topica na kojima žene kukaju da im se ne da, da su preumorne itd dok je beba mala, a s druge strane glavni prigovor spavanju zajedno s bebom to isto... Ispada da bi trebalo te tate dobro uposlit oko bebe i po kući, ako ih posao dovoljno ne umara- pa im neće smetat ni manjak ni cosleeping ni niš.
Mislim da malo pretjeruješCitiraj:
stray_cat prvotno napisa
ako zena osjeca da krevet treba dijeliti iskljucivo sa partnerom tu se dobro osjeca tenzija i rivalitet izmedju oca i djeteta i nesto ne stima
A ovo definitivno nije istina.
Moj mali oduvijek spava u svom krevetiću u svojoj sobi, istina do tri godine smo mi sa njim do njega spavali a sad spava sam u svom velikom krevetu.
A tako sad i ovaj manji i nemamo nikakvih problema sa rivalom i bliskosti.
Mislim da voli tatu čak ponekad imam osijećaj i vipe od mene.
Tako da te tvoje teorije padaju u vodu.
Citiraj:
tinaka prvotno napisa
I sa ovim svim se slažem i u potpunosti potpisujem
ja sam tebi odgovorila na pitanje zasto je to logicno da je bolje za djecu, sto ne znaci da mislim da ljudima od 25 godina treba oblaciti carape. Takodjer sam rekla da moja djeca (2 godine i 5 godina) spavaju svatko u svojoj sobi u svom krevetu. Ja isto mislim da nije u redu da desetogodisnjak jos spava sa roditeljima. Vidim u puno gornjih postova da se tu vise radi o tome da roditelj ne moze bez djeteta u krevet, a to je jako sebicno jer nije djetetova uloga da popunjava emotivne praznineCitiraj:
lady.x prvotno napisa
roditelja nego je roditelj tu za dijete, i tu takodjer mora nauciti odvojiti se i pustiti dijete da ode, koliko god bilo lijepo imati pored sebe mirisljavu maminu toplu strucu..
ali, mi tu govorimo o bebama. koji ne percipiraju svijet, nego mamin miris, otkucaj srca....no ta percepcija ce ti se promijeniti kad rodis. svi smo mi radili svakakve planove u trudnoci. pusti da te instinkt nosi, i nemoj previse razbijati glavu.
Moja kćer se rodila jako bolesna , prvih 60 dana provela je po bolnicama, operirana je i tek je onda po prvi put došla kući.
Jedna od stvari za kojom sam čeznula tokom njezinog boravka u bolnici , a mog boravka uz njezino uzglavlje je da legnemo jedan kraj druge u veliki krevet i spavamo zajedno.
Kada smo konačno došle kući , ona je bila navikal spavati sama u kinderbetu, ali sam ju ja svojom strpljivošću rado odvikla od te navike. :) Meni je to trebalo, a sigurna sam da niti njoj nije škodilo naviknuti se na blizinu i sigurnost normalne kućne atmosfere.
Ja osobno nemam ništa protiv da beba spava u drugoj sobi, naravno, ne moje vlastite bebe. Moj unutarnji glas govori drugačije. :)
ajde baš mi je drago, iz razloga što dijete još uvijek ima potrebu za maminom/tatinom blizinom, da si složila moj psihološki profil, uključivši i profil mm-a i utvrdila emotivne praznine u njima :mrgreen:Citiraj:
alga prvotno napisa
To nek te ne čudi , ja sam dobila sličan govor od dječjeg pshijatra kojem sam bila na komisiji za odgodu škole.Citiraj:
cvijeta73 prvotno napisa
Najgora stvar je bilo zajedničko spavanja, a ne poremečaj pažnje i koncentracije.
Srećom da sam kasnije sretala i komunicirala sa normalnim dječjim psiholozima (zbog drugih stavari, a ne spavanja :-) ) koji spavanje nisu vidjeli kao tešku patologiju. A dijete je u međuvremenu odustalo od zajedničkog spavanja, ali sam ja ubacila u krevet njegovu mlađu sestru. :)
Sa ovim se potpuno slazem. Vidim da se nesto ta deca i ne ohrabruju da odu, vise majkama trebaju ona nego mame njima...Citiraj:
alga prvotno napisa
Ako se vratimo na bebe, moje neko resenje u nedostatku prostora koje mi je najblize je imati kolevku prva 3-6 meseci (dok dete kolevku ne preraste), zatim dete u krevetac u svoju sobu u kojoj bi pored kreveca onda stajao i jedan mali krevet za slucaj da se beba neku noc dosta cesto budi ili je, ne daj Boze bolesna i slicno...
Mislim da je takodje malo sebicno to potenciranje "a zasto se tata ne bi vise angazovao oko bebe", po principu - kad ne spavam ja ne mora ni on. Mm ce raditi kad dodje beba, ustajati rano i ici na posao, nema cak ni na odmor prava, a ja necu raditi i to slobodno valjda dobijam da brinem o bebi. Naravno da treba da pomogne, ali ako uzmemo u obzir da radi a ja sam 24h tu za bebu, ravnopravnost nije bas realna... stoga mi je i opcija ja sa bebom u sobi neko vreme (krevetac +krevet za jednu osobu) a tata u dnevnoj.
A kad i ona pobegne sa deset godina? Sta sledi - depresija, ubedjivanje starijeg deteta da podari unuce kao zamenu? Ja takodje mislim da ima emotivne praznine ako blizina partnera nije dovoljna za san... Deca neminovno odlaze od roditelja, tek odlazak od kuce...Citiraj:
sirius prvotno napisa
Onda ću opet ubaciti muža u krevet da popunim emocijonalnu prazninu.Ili ljubavnika. Budem razmislila.Citiraj:
lady.x prvotno napisa
lady x, a je si ga pretjerala :lol:
eto, ja i mm guštamo do neba kad su oboje na ljetovanju par tjedana s bakom. nisam nešto u nekoj depresiji.
i još nešto, baš me zanima što misliš pod samostalnosti djeteta. što bi to tebi predstavljalo, ovako unaprijed jer nemaš još iskustva?
inače, slažem se s tobom, da samostalnost nema neke veze s tim gdje dijete spava. kao i bliskost s roditeljima.
ono što mislim, je da ne moramo uvijek ispunjavati djetetove potrebe. ponekad je dobro ispuniti i djetetove - želje. :-/
Ja poznam ljiljanine blizance, ništa im ne fali !:-D:-D8-)
hebi ga, sad bi neko trebao reći, ja poznam cvjetinog J i niš mu ne fali :mrgreen: