Slazem se u svemu, ali barem onda djeca nece moci okriviti svoje roditelje za neostvareni odnos i pitati se šbbkbb. Znat ce da nije ni do njih ni do roditelja nego iskljucivo do bake i djeda.Citiraj:
pulinka prvotno napisa
Printable View
Slazem se u svemu, ali barem onda djeca nece moci okriviti svoje roditelje za neostvareni odnos i pitati se šbbkbb. Znat ce da nije ni do njih ni do roditelja nego iskljucivo do bake i djeda.Citiraj:
pulinka prvotno napisa
hm...ne znam kako bi to ponijela kao dijete...ali iz danasnjih cipela, meni bi bilo draze da su me roditelji tada zastitili. Opalili tetki par verbalnih samara i meni dali do znanja zasto da se drzim podalje. Dali bi to tada i shvatila...to je pitanje...
Deaedi slazem se. Nazalost ovdje se radi o dobro potkozenoj favoriziranoj strani koja ima i dobru "logistiku" i jos dobivaju daleko vise pomoci u ama bas svakom pogledu.
I jos nam je gore sto oni ne vide i ne shvacaju koliko su nas povrjedili iako smo im rekli sto nije uredu. Njima je cijela ta situacija skroz ok, a MM i ja nespavamo i imamo grc i mucninu i zelucu vec mjesec dana.
Ne zelim da djeca pomisle da je ok da se prema njima bilotko tako ponasa. Jer njih favoriti vrte oko malog prsta i sve je njima podredjeno. I onda se dogadja da ovecekuju i navigaju da mi i djeca plesemo kako favorti sviraju.
Ne zelim iznosit prljavo rublje, ali mislim da nije ni bitno sto je bilo ako smo im rekli da ta situacija nije uredu i da nam jako smeta. A oni su krivi za situaciju. Ponekad mislim da su MN pokupili na putu.
Htjela sam reci ako ti je stalo do nekoga i ako te taj zamoli ili ti kaze da mu nesto jako smeta, a do tebe je, pa barem mu dugujes da razmislis o tome, zar ne?
Posebno jer su nas (ne samo MM i mene vec i djecu) tim postupkom stavi u vise nego los polozaj.
E zmaj, ni moja sestra nije trepnula da promijeni nesto nakon sto sam ja opetovano i otvoreno apelirala da se njene potrebe i njena kcer favoriziraju. Sokantno je kako bliski ljudi nekad mogu biti...ne znam...slijepi, nezainteresirani, sebicni... you name it.Citiraj:
ZmajLav prvotno napisa
Jer, zasto bi se ona odrekla svog komfora. Imati full service je super:-).
Bas to! Ni favorizirani se ne odrecu ni jedne pogodnosti vec koriste priliku.
Znam da nismo svi isti, ali kad krecemo od sebe mi takve stvari ni u snu njima ne bismo napravili.
Na prste jedne ruke mogu nabrojati koliko smo puta trazili da pricuva unuke i pogod sto, skoro svaki put se nesto iskomplicira pa ili ne moze ili moze, ali ne kako nama odgovara, ali zato sutradan bez problema cuva miljenike koje inace cesto cuva.
I sasvim je ok njima kupiti bicikl, a mojima loptu. S puta njima donijeti nesto, a nasima nista. Kad mi idemo na put potsjeca se (dida i baka) da i necacima nesto kupimo, a ako ne kupimo onda oni imaju nesto u rezervi pa im daju kao da je od nas. Ali obrnuto ne vrijedi.
Joj ne znam za ovo, koliko deci zapravo može biti jasno ako ostanu bez ikakvog objašnjenja? A opet, nekad je istina baš grozna...Citiraj:
*mamica* prvotno napisa
Jedan deda moje dece živi na 20 minuta hoda od nas. Decu vidi oko 10 puta godišnje, na rođendanima itd, po sopstvenom izboru. I kad ih vidi to je na max. pola sata-sat, pa ode. MM i ja smo dugo pokušavali da deda viđa decu češće, duže (i ljubaznije), ali sa njegove strane nema puno volje.
A deca pitaju: "Mama, što deda ne dođe češće?", "mama, što je deda tako brzo otišao?", "mama, kada će opet doći?", "mama, što nam deda nekad ne donese makar neku sitnicu :(?"...itd, itd.
Prvo sam lagala, ulepšavala, pa davala nejasne, pa neutralne odgovore, pa sam jednom prilikom prelomila i počela da govorim kako jeste: deda verovatno ne želi da dođe češće, verovatno ne želi da ostaje duže (jer realno nema razloga da ostaje kratko), ne znam kada će opet doći, ne znam zašto ne donese ništa (jer finansijski itekako može...).
Šta će deca od toga razumeti i zapamtiti, ne znam.
Samo znam da ja svaki put osećam tihu, ali vrlo jaku ljutnju na čoveka koji bi mogao da uživa u svojim unucima, ali mu oni ne trebaju. I time im posredno, ali vrlo jasno šalje poruku da su mu bezvredni :(.
10x godisnje - manje od jednom mjesecno?!Citiraj:
pulinka prvotno napisa
I meni je dosta uljepsavanja ionako su djeca dovoljno pametna i intuitivnija od nas. Nemam nista protiv da se vidjaju. Mi veliki se ne moramo vidjati. Strah me da ako budu i miljenici tamo u isto vrijeme da ce moja djeca biti nezasticena jer je vrlo jasno koga baka i dida stite.
I ja sad osjecam jaku i ne bas tihu ljutnju zato cekam da se smirim i onda zavrsim razgovor s njima. Ljuta sam jer svim svojim gestama i djelima pokazuju koliko im je stalo da jednih i koliko im nije stalo do drugih.
Boli me briga za lopte, bicikle, cuvanja i sl. Ono sto te stvari predstavljaju (koliko ne/misle na unuke) boli i boli da je to njima uredu i normalno.
A kako se baka i deda ponašaju prema tvojoj djeci? Postoji li u njihovom ponašanju i tretiranju unuka favoriziranje, jesu li za tvoje nezainteresirani/hladni prema njima, ističu li druge unuke kao primjer, pokazuju li veću ljubav prema njima ispred tvoje djece - ili se radi o nekakvom, čini mi se, materijalnom sporu između vas odraslih?
Mima lako za materijalno. Mojoj djeci nece nista faliti i to nam najmanje smeta. Ionako je to njihova imovina, novac pa nek raspolazu s njim kako zele.
Ali kad jednom djetetu ne das da se igra s psom, a nakon 5min drugo pitas zeli li da mu dovede psa.
Kad jedno ne mozes cuvati 1x u 6g, a drugo sutradan bez problema cuvas i svako malo cuva. Kad miljenik vrisne odmah se nase dijete spota iako je sasvim netko drugi kriv.
Kad se kolaci cuvaju za miljenike, a nama ako ostane. Ako stalno stitis i mislis na miljenike, a u istim situacijama sutis kad su nemiljenici u pitanju. .... ima toga hrpa.
Jednima se nemilo pomaze, a mi smo tu kad njima treba pomoc- onda nas zovu jer se miljenici ne smiju uznemiravati.
Kad jedne pozorno slusa, a druge prekida i/ili ne slusa. Kad je ono sto kazu miljenici Sv. Pismo, a drugo se ignorira. I nama se odredjuje sto i kako radit/kupit/ponasat/dati miljenicima....
Ma ima tog toliko da mi je muka.
I stalno stogod nasi napravili i miljenici to rade tako i tako. Miljenici su pravi npr. "Perici" (prezime) , a moja djeca valjda nisu. Kad mezimci placu to je koma, a kad nasi onda ce proci i nije to nista.
I u istoj recenici;; Moj "Pero" radi to, a "Marko" to. I oni su uvijek njihovi,a nasi su po imenu.
Žive li miljenici sa dedom i bakom? Jer ako da, onda je donekle shvatljivo da su bliskiji.
No - ja odnose dede i bake sa djecom ne bih forsirala, ili bih ih pak skroz ukinula u slučaju da se deda i baka baš direktno prema djeci loše ponašaju, znači na primjer ako se tvoju djecu uvijek špota u slučaju sukoba, ako se direktno ispred djece rade jasne i očite razlike; a ako toga nema nego se više radi o sukobu među odraslima tipa da drugoj strani više daju i pomažu nego vama pa ti smatraš da time pokazuju i manjak osjećaja za tvoju djecu, onda ne bih ukidala odnose, ali ne bih nikada niti uljepšavala situaciju i prikazivala da su deda i baka nešto što nisu.
Da, manje od 1 mesečno :(.Citiraj:
ZmajLav prvotno napisa
Kod "favoriziranih" unuka (da, imamo i mi takve) deda ide skoro svaki dan...I pomaže ih puno finansijski.
Samo, ja ne bih volela ni takav odnos sa njim, jer roditelji "favoriziranih" su skoro pa u ropskom odnosu prema dedi "dobrotvoru", tj. on sebi dopušta neke stvari u njihovom odnosu (izjavama, postupcima i sl.), koje ja nikako ne bih volela svojoj porodici!
I ne liči to meni na ljubav, nego na neku jako nezdravu atmosferu pogodbe sa vragom, gde roditelji silom prilika moraju prihvatiti dedine uslove, a deda hrani svoj ego apsolutnom dominacijom nad njima.
Tako da, nije svako zlo za zlo. Mi se trudimo da se viđamo sa dedom u najidealnijim uslovima, nema među nama nekog velikog sukoba i nije ga nikada ni bilo, deda zasija u svom najboljem svetlu i šarmira unuke, pa opet nestane, i svi smo sad već navikli na to.
Ne mogu ja proizvesti (a trudila sam se godinama) emociju i volju u čoveku koji je očigledno nema.
Što se tiče vaše situacije, možeš se možda potruditi da se vaša deca obavezno viđaju sa babom i dedom bez favoriziranih unuka, ako je ikako moguće. Tako će baba i deda moći da se posvete samo njima, pa kako im bude išlo...I tako se maksimalno smanjuje upoređivanje jednih unuka sa drugima, ako, opet, baba i deda imaju imalo volje za to.
Ova recenica... :klap::klap::klap:Citiraj:
pulinka prvotno napisa
Baka i djed zive u istoj zgradi. I dok mogu pojmiti da su im zato donekle drazi, ne mogu gledati kako to stalno pokazuju i potvrdjuju.
Dvolicno je obozavat i bit cesto tu za miljenike, a kad im treba nesto pomoci onda nas traze. E pa kad miljenicima vise pomazu nek se njima obracaju za pomoc. Mi smo tu magarci i za radit i rintat i za njih i miljenike, a kad treba uzivat onda su miljenici tu.
osjecam takvu gorcinu i zelim je se rijesiti. Ne trebaju mi ovakve negativne emocije u zivotu i kraj djece.
Najgore je to sto smo se i mi poceli povodit za bakom i hodat ko po jajima oko miljenika i ucit to svoju djecu.
Prihvacam da smo i mi krivi jer smo previse miroljubivi,"dobri" zapravo kulturni. Dok obozavani nemaju dlake na jeziku, stalno prigovaraju, omalovazavaju i podbadaju didu i baku pa i sve druge.
Shvatila sam da ne zelim djecu uciti da prihvacaju podredjeni polozaj i drugorazredno ponasanje medju "jednakima" i dok su neki jednakiji od drugih oni mogu vidjati unuke u kontroliranim uvjetima. :(
ZmajLav koliko sam shvatila to su svekiji, muževi roditelji?
Ja sam muža pustila da on te odnose uredi onako kako misli da treba. On je jedno vreme stvarno bio ljut i ogorčen. Imali smo jako sličnu situaciju kao kod vas, osim što su svekiji u drugom gradu. MMov brat i njegovi su super, njima daju, njih pomažu, a nas zovu kad im nešto treba.
Ali ja nekako nisam mogla a ni želela da se tu previše emotivno uplićem. Kad me je MM pitao šta da radi rekla sam mu da ako želi i misli, oseća da treba da im pomogne, da ode i to uradi. A ako ne onda nek im kaže da zovu drugog sina.
Sa detetom smo odlazili tamo vrlo retko, uvek na našu incijativu, nikad da prenoćimo a često smo i ručak donosili sa sobom. I gledali smo da MMov brat sa porodicom tada nije tamo.
E sad MM je vremenom nekako nadišao tu situaciju pa im sada on redovno cepa drva, kreči kuću, obavlja za njih sve što treba ovde u gradu. I meni je jako drago da je on našao neki mir u tome da bude dobar prema njima i da im pomaže iako su ga oni stvarno u životu dosta oštetili (emotivno pre svega a ni finansijski nije zanemarivo) u odnosu na brata. Jer u konačnici on je taj koji ispašta emotivno celog života, ja nisam u tim odnosima tako duboko, a dete sa njima nikad nije izgradilo dublje veze.
Vissnja ove rijeci mi daju utjehu da ce sve nekako da sjedne.
Tesko je gledati njega (MM) kako pati i koliko ga to boli i da mu vlastita mama tako nesto nazao napravi, a sve u korist (emotivno i materijalno) brata i da tako unisti povjerenje. Necu ni pisati koliko ga je to pogilo i kako se na njega i njegovi zdravlje odrazilo. (Ne mogu ni zamisliti kako mu je kad te rodjena majka tako povrijedi i pri tom pokaze da joj je svejedno).
Hvala na tvojoj prici. Jer i mene je to jako pogodilo no sad vidim da MM treba sam odluciti sto dalje. On je inace predobar na svoju stetu (cini mi se i TM) i nikad im nije znao reci NE, vec bi svoje potrebe podredio njihovim, a oni su mu jako "lijepo" zahvalili.
I opet kad se sve slegne djeca su tu najbitnija. Zato cemo polako mic po mic i nakon svake iduceg druzenja njih i djece odluciti o slijedecem.
ZmajLav to je proces koji svako od nas mora da prođe. Suočavanje sa činjenicama u vezi primarne porodice (roditelja, braće, sestara), sagledavanje iz ugla odraslog koji i sam ima svoju porodicu. MMu nije naravno prvi put sinulo da je on "drugi" sin, onaj tamo. To je priča koja se provlači celog njegovog života. On je samo morao da napokon odraste, da shvati da je to tako i ili prihvati (u onoj meri koja njemu odgovara) ili prekine veze sa njima. Meni je drago što on nije odlučio da prekine sve veze i što je našao način. To znači da on svako malo naravno ponovo vaga da li da im pomogne, kada i koliko, da ga oni zajašu povremeno jer vide da hoće. Ali ono što sam primetila je da im sve lakše kaže: čekajte, neću to, ili ja mogu toliko a za ostalo se snađite. I vidim da se ne grize zbog toga, da je miran sa tim stanjem i to mi je drago.
A ovo ostalo, da li ćemo otići na ručak kod njih ili ne, to su mi sporedne stvari. Dok je on načisto sa stavom koji želi da zauzme prema njima, sve drugo je lako. I onda nekako vremenom postane svejedno. I sad se mala raduje odlasku kod njih pa idemo i češće, i sve je mnogo lakše kad si neopterećen besom. Oni uvek nešto hoće, mi nešto uradimo, za nešto jednostavno kažemo ne, oni probaju opet, ili ne probaju. Niko se ne nervira i idemo dalje. Nisu to opušteni i idilični odnosi ali ok, sasvim su pristojni, naročito jer se viđamo jednom mesečno ili ređe.
Evo proslo je 15 dana od mog zadnjeg odgovora. I dalje osjecamo gorcinu, razocaranje i ljutnju. Svaki novi kontakt je sluzben i vrti se oko nekih sitnica. Djecu su cak 1x pozeljeli vidjeti i vidjeli ih.
Svaki taj kontakt pri kojem se oni prave "blesavi" kao da je sve isto, a znaju i vide da nije, nas jos vise uzruja jer ocito upoce nemaju potrebu da se bar opravdaju ili objasne svoje postupke. Sve to samo dodaje na gorcini. Pitamo se je li moguce da im je u redu ne samo sto su napravili vec i da od sad pa na dalje budemo samo sluzbeni?!
Nervozniji smo nego inace. Stres je stalno prisutan. Svako malo pomislimo da se hladimo i onda ponovo sve pretresamo. Jednostavno nikako da to probavimo.
Primjecujemo da to ozbiljno utjece na kvalitetu naseg zivota. Imamo manje strpljenja s djecom pa planemo, otresemo se i onda se grizemo jer lose reagiramo. Sve se to reflektira i na zdravlju.
Naravno i dalje prave velike razlike medju djecom i unucima.
Eto moram ovo pustiti iz sebe jer me gusi .