Printable View
Uostalom, tko bez djece piše na roditeljskom forumu? Pa oni ekstremni... Al osobno stvarno mislim da napisano nije baš bilo promišljeno pomno, nego eto, guglajući naišla na temu pa eto da malo savjetuje te izgubljene mame koje popustljivim odgojem ne odgajaju buduće medicinare, jer svi dobro znamo da je moj izbor karijere najvredniji...
Meni je upitnije da budući doktori ne koriste bih u pisanoj formi u kojoj naizgled koriste standard.
Evo, našla sam jučer kućnu dijagnozu i za moju mlađu, ODD, poremećaj protivljenja :lol: .
https://www.skolskiportal.hr/clanak/...a-i-odbijanja/
poremećaj protivljenja :D
a najbolja rečenica je slijedeća:
:lool:Citiraj:
Gotovo svi moji učenici imaju ODD,
A što sve neće biti proglašeno "poremećajem" :roll:Citiraj:
čokolada prvotno napisa
Cvijeto, ja se pitam što je s onim učenicima koji nemaju taj poremećaj.:voodoo:
Zanimljivo,nigdje se u članku ne spominje nasrtanje, nametanje autoriteta, ubojstvo individualnosti i ostalo.
btw to imam i ja
M. to sigurno ima. Bez dvojbe. U nekim statistikama pise da jedno od dvoje sa ADHD-om ima i to. Samo to meni nazalost nije niti najmanje zabavno.Citiraj:
čokolada prvotno napisa
I trudne.Citiraj:
casa prvotno napisa
Eh casa, nisi baš dobro sročila ovo :)Citiraj:
casa prvotno napisa
Neću sjeckat rečenicu, htjela sam ti nekog blago mrkog smajlića stavit, al nema prikladnog, svi postojeći su premrki :)
Kaae i koryanshea su pisale po forumu bez djece i netrudne :mrgreen:. Ovdje jednostavno ima puno pametnih zena s kojima se moze komunicirati ❤️
Peterlin hvala. Sve isprobano, zaključak je da se cendranje i ostalo što ide s tim najčešće pogoršava kad je žedan, gladan, nenaspavan itd. Ali u nekim slučajevima npr. kad ide kod bake u drugi grad na jedan dan ne spava popodne (da ne gubi vrijeme na spavanje jer se rijetko druži s njima), meni se vrati navečer sasvim dobar, ode na spavanje sat ranije i to je to.Citiraj:
Peterlin prvotno napisa
Nekad imam osjećaj da je cijela ta njegova predstava samo za mene i muža. Ode kod bake na ručak i ruča bez pogovora, a kod kuće nijedan obrok ne prođe bez 'neću, ali ipak hoću, ali sad neću, ali hoću, neću, zašto mi ne daaaaaš, mama daj mi papat, zašto mi ne daš papat, neću papat'. Čekam kad će me netko od susjeda optužit za zlostavljanje :oops:
Ono što nisam spomenula je da je dobio seku, prvo ju je ignorirao, pa ušao u fazu regresije i pojačanih tantruma, tako da smo sad gore, iako sam mislila da gore ne može :(
Hvala na utješnim riječima. 'Proći će' me drži na životu :) I rastužuje, jer znam da će mi falit :( E a nekad se baš bojim da iz te moje bipolarnosti proizlazi i njegovo ponašanje...Citiraj:
pulinka prvotno napisa
Bakrena kockice, ti očito nisi čula da deca nisu ista kod kuće i izvan kuće, moji su baš takvi, vani najbolja deca, doma baš i ne
I pravi problem bi zapravo bio da je obrnuto.Citiraj:
jelena.O prvotno napisa
Hi! Čini mi se da si pogodila bit stvari - to je predstava za tebe i muža. Krajnje je vrijeme da prestanete "tancati" oko njega. Imaš debele razloge za to - seka je stigla u kuću, a njemu treba vremena da se prilagodi. Kao majka dvoje djece rođene na blizu (14 mjeseci) mogu samo reći da će to proći, ali da traaaaje i prilično je zahtjevno.Citiraj:
bakrena_kockica prvotno napisa
Ne mogu dijeliti savjete (jer ja sam mama čije je starije dijete uspjelo kušati vlastitu kakicu dok sam se ja bavila njegovim mlađim bratom - bilo je svakakvih situacija) ali NEMOJ skakati na svaki šušanj... Probaj nekako u kući oformiti atmosferu da ima zabavnih i ne štetnih aktivnosti s kojima se stariji može zabaviti. Moj je stariji obožavao čerupati Diners magazin (koji je bio fini glatki, nije prljao prstiće i slično), obožavao je obične kartonske kutije u koje se zavlačio, obožavao je igre s upotrebnim stvarima za koje sam inače govorila da nisu za djecu, a povremeno bih mu dozvolila da se s tim zabavlja (kvačice, plastične posude - razbili su mi "prekonekoliko" lavora bubnjajući po njima kuhačama), ladica s čarapama...ovisno o afinitetima. Moj stariji je rođeni tehničar, pa se od malena zabavljao razvlačeći kabele (najprije "na prazno", a negdje od četvrte godine je dovoljno dobro savladao i struju, pa mu više nismo branili da uključuje ono što je znao da smije - lampice za bor i slično).
MORAŠ naći nešto što je djetetu zanimljivo. Čak će ti i tv, tablet i mobitel povremeno kupiti dragocjenih pol sata mira, ali budno pazi na ograničenje vremena.
Što se hrane tiče - ne bih se puno uzrujavala. TM i ti sjednite, jedite u miru i komentirajte kako je fino, a on može sjediti i jesti ili otići od stola (bez vraćanja). Kad ogladni, može dobiti ono što je bilo za ručak, bez uzrujavanja, ali i bez nuđenja drugih stvari. NEMA trčanja za djetetom sa zdjelicom ni odnošenja hrane sa stola.
Na tantrume (pojačane ili obične) NE reagirajte. Ja sam znala svoje poslati u sobu, ne baš po kazni (to sam radila samo ako su se mlatili - razdvojila svakog u drugu prostoriju na čekanje dok se ne smire) nego sam znala reći bez okolišanja da mi idu na živce, da me od njihovog deranja boli glava i da se dođu družiti kad ih zlovolja prođe... Nisam se ustručavala pokazati da mi se njihovo ponašanje ne sviđa i nisam se željela družiti s njima dok su radili cirkuse. Paaa, teško mi je sad procijeniti (puno je godina prošlo) ali je to kondicioniranje dobro prošlo. Prvo sam sama sa sobom raščistila da me ne smiju bacati iz cipela, a onda je sve bilo lakše.
Trenutno imam susjedu od 2-3 godine koja je u fazi arlaukanja iako nema brata/sestru. Njezina mama griješi što joj govori "ljubavi, nemoj plakati" i tanca oko nje pokušavajući joj ispuniti svaku želju i tješiti, a mala ju baš ima zrende i tjera mak na konac... Čini mi se da joj nisu postavili granice kako treba, ali ne znam, jer ima djece koja su jednostavno cendrava i dosadna. To ne treba podržavati. Mala se ne želi penjati po stepenicama i dere se da je umorna, a kad ju mama napokon odšlepa ili odnese gore, trči po stanu ko luda... dakle, nije umorna, nego zafrkava. Trebalo bi se s njom razgovarati kao s odraslom osobom, jer klinci kuže puno više nego mi mislimo i to često pali. Ja bih otišla u stan i rekla "vrata su otvorena, a ti se popni sama, pa ćemo raditi to-i-to zanimljivo".
Dosta filozofije... Želim ti da ovi naporni dani čim prije prođu. I nemoj pokušavati riješiti svaku djetetovu frustraciju. To je kontraproduktivno. Klinci moraju SAMI naučiti kako izaći na kraj s vlastitim nezadovoljstvom, to je bitno da uspiju odrasti u osobe koje ne traže da im drugi riješe probleme.
je ali tad bi i neki drugi vidli kakvo je deteCitiraj:
mitovski prvotno napisa
Da nisam ponovno rodila, mislila bi da sam totalno nesposobna majka. Jak osjećaj nesigurnosti i bespomoći imala sam dok je moje starije dijete bilo beba. Jedino dijete koje je u rodilištu urlalo cijelu noć. Doma je plakao non stop, nikad zadovoljan, ja nikad nisam znala što želi, nisam znala kad je gladan, kad želi spavati, sve zbrda zdola. Uvijek sam sebe osuđivala i smatrala kako nemam živaca ni strpljenja za bebicu. Mrzio je vodoravan položaj, uvijek sam ga morala nositi na ramenu. Umirio bi se jedino kada bi ga nosila pa je zaspao i tako spavao u nosiljci na meni neko kratko vrijeme pa bi se probudio i onda opet nošenje pa opet kratko spavanje da nakupi nešto sna. San lagan kao pero, moj dah bi ga probudio. Nije me gledao u oči kao beba. Nije se smijao. Propričao s tri godine. Prilagodba na vrtić teška, doslovce godinu dana je plakao svaki dan pri odlasku u vrtić. Nikad spavao popodne, a umoran kao pas. Problemi s prehranom, jede vrlo malo. Koncentracija gotovo nikakva, stalno mijenja aktivnosti (sada ima 5 godina), gotovo nikad se ne igra sam. Dosta dugo je bio zatvoren po pitanju druženja, odlasci na rođendane u igraonci nisu dolazili u obzir. Teško se otvara, kad ga nešto muči, ne želi pričati o tome. Temper tantrumi još uvijek prisutni. Ne može se sam scentrirati, smiriti (konflikti znaju trajati po pola sata; plač, vrištanje, inzistiranje). Tvrdoglav je i svojeglav, u stanju je izluditi čovjeka. Noćni strahovi traju već godinama iako su sad nešto blaži. Gledanje u strop s rukicama prema gore, strah u očima, vrištanje, nesuvisli govor… A što se tiče još nekog karakterističnog ponašanja, ima neku svoju briju da kad zatupi nešto i ja napravim po svom, poludi i onda se smiri tek kad napravim po njegovom. Konkretno, stavim mu juhu na tanjur i kaže, ali ja sam želioooo to napraviti, onda ja moram tu juhu vratiti natrag, pustiti njega da stavi juhu i onda je ok. Drugo dijete je smireno, daje mi jasne znakove što želi, ima svoj ritam. Baš me zanimaju vaši klinci i mislite li da je ovo sve napisano stvar karaktera? Neki put mislim da je stariji dijete koje zahtijeva poseban odnos, a neki put mislim da je samo razmažen.
Nisam sigurna šta očekuješ kao odgovor.
Da li mislim da je dete koje ne spava dobro noću, ne može da zaspi popodne, ima noćne strahove, slabu pažnju, probleme sa jelom, govorom, socijalizacijom, kontrolom emocija - razmaženo? Ne mislim. Mislim da mu treba još nečija objektivna procena, a tebi savet stručnjaka. Tim pre ako se osećaš izgubljena u komunikaciji sa njim.
Možda je tvoje drugo dete smirenije jer si ti sad smirenija i sigurnija u sebe. Možda ti se karakter prvog deteta čini toliko neobičan samo zato što ga sad porediš sa drugim detetom, koje je upadljivo različito.
U svakom slučaju, ne mislim da je karakter tvog prvog deteta na bilo koji način tvoja "krivica" niti da je razmažen. On je takav kakav je, jedino što možda postoje načini koje ti trenutno ne vidiš, za nekakvo drugačije razrešavanje konflikata i tantruma.
Neće ti biti lako, osobito kad krene škola i frustracije. Malo psihologa ne bi bilo naodmet. Ali, naravno, dobit ćeš uskoro i savjet da će sve to samo doći na svoje, a ti ga samo moraš voljeti. Pa vidi što ćeš.
:mrgreen:Citiraj:
čokolada prvotno napisa
Ja jos cekam da dode na svoje cak i uz psihologa.
:mrgreen: ( 17. godina cekanja za 2 tjedna)
Joj, zabolio me trbuh čitajući ;).
Nisi nikad naletila na neku našu drugu temu o zahtjevnoj djeci?
Ukratko... neki ovdje misle da postoje zahtjevna djeca, neki da su razmažena ;).
Ja mislim da postoje djeca s kojom treba “malo više u rukavicama” nego s nekom drugom djecom... i još imam sreće imati takvo dijete. Zato to valjda i mislim.
Ne znam hoće li se ovdje raspisati... pisali smo već ovdje, ima 35 stranica. Kreni otuda ;).
http://forum.roda.hr/threads/65097-Zahtjevna-djeca
Ja bih potrazila savjet psihologa, i to svakako prije nego krenu pripreme za skolu.
Bubilo, meni prikazuje 46 stranica :mrgreen:. A bilo bi zgodno napraviti apgrejd "Nekad zahtjevni - danas u pubertetu". Jer mi se sad ondašnji problemi čine mačji kašalj.
Na mobitelu vidim 37 zapravo ;).
Ajde nemoj nas plašiti, taman sam se počela nadati da sa 6 godina vidim neki napredak :lol:.
Je, mir je do 10.,11. :mrgreen:.
Kod nas obrnuto, cini mi se da smo pubertet odradili do 4. osnovne. Sad je milina.Citiraj:
čokolada prvotno napisa
Mozda sa 26. Jer sa 16 jos nema napretka na vidiku.:lol:Citiraj:
Bubilo Bubich prvotno napisa
Dosla sam samo odici temu i reci da ovaj poremecaj traje i traje...Citiraj:
čokolada prvotno napisa
Ona jutros neće popiti antibiotik. I neće. I točka. Mitim, molim, vičem, ukazujem na nedostatke njene odluke, čak obećavam LOL (glupi i preskupi), pa opet vičem, pa kažem da idem van, da ne mogu više... A ona i dalje jednostavno: neću.
I što da sad napravim? Jednostavno mi se ne da više ništa. A popiti mora.
Samo se malo jadam, ni ne znam za koje godine je ova tema, nije ona mala, ali iskočila mi na forumu.
Ja sam joj u tim situacijama navlačila cipele i "kretali" bismo za bolnicu da ga tamo popije. Brzo bi se predomislila.
Jesi li reklamirala savjete? 8-)
Upravo zato što se bojim škole i kako će to sve skupa funkcionirati, a o pubertetu ne želim ni razmišljati, tražim neku podršku jer u vrtiću moje dijete ne prepoznaju kao zahtjevno, već kao prezaštićeno. Kako onda uopće mogu otvoreno razgovarati s tetama u vrtiću i vrtićkim psihologom da me usmjere kad me u startu već osuđuju?! Ako ima netko nekog dobrog psihologa za preporučiti, samo dajte jer ono za kaj sam mislila da i vrijedi novaca, na kraju je ispalo da su im financije prioritet, sve neke navlakuše.
Bubilo Bubich, hvala na linku, polako čitam kad uhvatim vremena, tješi me jako spoznaja da ima još specijalaca sa skoro identičnim ponašanjima. Zapravo tek od kad sam rodila drugo dijete, prestajem sebe osuđivati jer često su mi ljudi govorili; pa kaj ćeš napraviti od njega, nosiš ga stalno, treba spavati na madracu, a ne na tebi, teta u vrtiću mi je stalno govorila nek hoda, da je veliki, a ja čim bi ga spustila na pod, raspad sistema... užasno su me opterećivali pritisci sa strane, uz samu nesigurnost jer mi je prvo dijete. Pulinka, sad jesam smirenija i lakše je, ali ponašanja klinaca su neusporediva. Bila bih i s prvim puno smirenija da nije toliko plakao.
Agrum,
najgore sto si mozes napraviti je predbacivati sebi (zasto?) i nabijati si nepotrebnu griznju savjesti. Uz sav trud koji ulazes u svoje dijete, najmanje ti treba dodatno trosenje energije na okrivljavanje same sebe.
Zapravo si svaki dan trebas cestitati na trudu, strpljenju, brizi, njeznosti...
Odvedi dijete na dobru psiholosku obradu, vjerojatno ce ti cure ovdje dati dobre preporuke, mozda da malo proguglas Tanju Sever?
Sretno :heart:
Moja starija je bila vrlo slična.Razlika je što nije išla u vrtić,pa me nisam dobijala nikakve sugestije odatle.Ali sam zato dobijela raznorazne sugestije od rodbine (čitaj familije mm) i proročanstva da neće uspjeti u školi,da će biti izopćena,da neće učiti....Ona se promjenila negdje oko 6-7 godine.Od nerazumne divljakuše postala je razumna i čak stidljiva,ali jako društvena djevojčica.U ulici smo imali problema sa djecom,ali sad vidim da su problem bila ta djeca,jer je u razredu omiljena i prihvaćena.Školu obožava,obožava učiteljicu,obožava svoje drugove,voli pomagati,najbolja je u razredu...
Eh da,naša je nekoliko godina išla kod logopeda(zbog izgovora nekih slova i ubrzanog govora pa je spetljavala riječi) i mi smo kući puno sa njom vježbali i trudili se.Moram reći da je ispočetka išlo sporo i nikako,a kasnije je bilo bolje.Tako je naučila i čitati i pisati do škole.Koliko je to pomoglo njenoj zrelosti,ne znam.
Isto,manja je skroz drugačija.Maznija,dokaznija,bolje jede (iako ne puno :) ),lakše je sa njom...
Znam, i moje prvo i drugo dete su nebo i zemlja, totalna razlika.Citiraj:
Agrum prvotno napisa
Samo sam ja dobila odvojeno ono što ti imaš u jednom karakteru. Prva starija kao beba nespavač, urla čim nije na rukama, uklapa se u sve definicije hiperaktivnog deteta od rođenja do sad sa skoro deset godina. (Imam valjda pet dovoljno oštrih fotki kad je bila beba, kretala se prebrzo za objektiv :lol:) Kao mala ni trenutak nije htela da bude sama, niti smela, jer od kako otvori oči ona je hodajuća pošast koja vrlo sporo uči na svojim greškama. Na ulicu izleti bez osvrtanja tu i tamo i sad sa skoro 10 godina. Ali je nasmejana, elokventna, naučila da kompenzuje svoje slabe strane i u školi prolazi kao natprosečna ali sklona verbalnim konfliktima (mrzi autoritet sile...).
Mlađi rođen staložen, miran ali tvrdoglav i povučen, nikakve igraonice i rođendani bez sestre i mene. Nikad spavao popodne, nakon prvog rođendana. Teško prvi počinje komunikaciju, ima svoje ideje kako nešto treba da bude, naizgled ne jako društven. Puno puta rodbina komentarisala kako je povučen i prezaštićen. A ipak, u vrtiću nikad problema sa njim, nikad problema sa odvajanjem, imao sasvim dovoljno drugara. Sad je krenuo u školu, osim što je perfekcionista oko domaćeg, sklapa prijateljstva bez problema, komunicira najnormalnije sa učiteljicom, ne vidim za sada nikakve posebne teškoće.
Teti u vrtiću nikad nije odgovaralo nijedno od njih dvoje, ali mislim da je problem do tete, jer se ne sećam da je puno hvalila bilo čije dete...
Pri tome, upoznala sam i puno dece čija se deca ponašaju isto ili puno drastičnije nego moja, a roditelji i rodbina ih nisu doživljavali kao naporne ili razmažene, naprotiv, nego su njihove karaktere prihvatali kao normalne i poželjne.
Tako da, puno toga je u oku posmatrača, a svakako treba tražiti procenu nekoga ko je neutralan i objektivan- a rodbina to nije...
"Koncentracija gotovo nikakva, stalno mijenja aktivnosti (sada ima 5 godina)."
Iz cijele hrpe riječi ovo je NAJVAŽNIJE, jer sve drugo proizlazi iz ovog i potpuno je sigurno da te čeka rad, rad, rad.
Popila je na kraju. Ne znam koji argumenti su prevladali, nakon dva i pol sata natezanja. A i bolnicu sam izvuklaCitiraj:
čokolada prvotno napisa
Unistila mi je subotu. Bijesna sam. Išla sam van na hlađenje.
Zašto ovo mene tako pogađa?
Zaboravit ću, znam da hoću, ali kako im utuviti da je bolje učiniti ono sto se mora, nego gubiti sate?
Tjesim se da dođu “leta i pamet”.
Debeli potpis. Godina dana terapije spasila je i mene i naseg mladjeg sina.Citiraj:
čokolada prvotno napisa
Preko dva sata? Natezanja za atb, za sedmogodišnjakinju? Kažem ja da je sve u očima posmatrača.Citiraj:
Beti3 prvotno napisa
Moji su onda bajni. Ali ja bi za dva sata već mrtva ozbiljna sedela sa detetom u DZ i čekala da joj promeni terapiju za injekcije ili bolnicu.