Da podignem temu - imamo skoro pa 4-godišnjaka koji je dozlaboga težak na toj hrani. I dan danas ga znamo hraniti i trpati mu hranu u usta, gubiti živce oko tih obroka koji traju li ga traju. On nije lagan - ima svojih 20tak kg na 100 i nešto cm, ali je dosta boležljiv (febrilne konvulzije, mononukleoza, ... zadnjih dana kozice). I ko sol na ranu, pedijatrica nam kaže na zadnjoj kontroli "Mali je bljedunjav, neka jede malo jaču hranu". Tako, dok je redao te bolesti, mi smo ga hranili, a on je koristio tu situaciju i zijevao ili pljuvao ili mahao glavom, ili trčao po stanu ... uglavnom radili cirkus i mi i on.

Ne pomaže to što vidi mlađu sestru da samostalno jede - čak ni ono "Tko će prvi". Imamo zajedničke obroke, koji se, na žalost, skoro uvijek vrte oko tog njegovog obroka. Kada ga pošaljemo od stola, protestira (plač, dernjava, cendranje). Kada se vrati za stol, uzme nešto u usta i drži u njima, sve dok se ne pretvori u neku masu koju nema druge nego da ju pljune. Ali ju uredno drži u ustima i kada se ustane sa stola.

Za razliku od starijeg, mlađa je rođena s onim refleksom zahvata žlice i trpanja hrane u usta. Ta mete sve redom, čak i one mrvice šta padnu po podu oko hranilice.

Nisam čitala "Hura, idemo jesti", ima i još jedna zanimljiva knjiga. Ali morat ću napravit nešto, strpljenje nam već dolazi kraju. Zadnjih dana, kako ga prolaze te kozice, ne hranimo ga, nego mu ostavljamo na volju da pojede koliko hoće i kada hoće. Jednostavno nemam više volje gledati u tanjur i mjerkati koliko je toga odlučio taj dan pojesti, bez obzira na pedijatricu.

Kako vi rješavate taj problem ?