Ne bas... nikako da se ukljucim... zato jer nekako smatram da se za to mora sustavno odvajati vrijeme, nekako imam osjecaj da par sati tu i tamo ne bi nikom nista donijelo...

Volontirala sam u kulturi, ako se to tako moze reci... svirala sam volonterski u orkestru 10ak godina i jos na kojekakvim prigodama sretnim ili tuznim...

Kao studentica sam se cudila volonterima (npr upoznali u Nepalu dvoje Danaca koji su uzeli pauzu godinu i pol u zivotu i poslu i otisli u Kathmandu uciti djecu kako se igrati sa stvarima koje su im dostupne, znaci ne donijeti plasticnu loptu i uciti ih nogomet nego uciti kako da naprave krpenjacu od smeca ili neceg do cega mogu doci, meni nije bilo jasno kako si oni mogu priustiti taj luksuz) , za volontere (kad sam doznala da postoje - ja to definiram kao netko tko volontira u starackom domu, domu za nezbrinutu djecu) sam najopcenitije imala osjecaj kaj nemaju kaj pametnije sa sobom ili su nesposobni naci placen posao... nisam odgojena u tom duhu... Mozda i zato jer sam bila u materijalno losoj situaciji pa sam prvo morala zaraditi za sebe i svoju buducu obitelj da se osovim na noge.
Mozda sam ja jedina, ali nisam razmisljala o volontiranju dok sam se borila za egzistenciju. Sada kada udobno zivim puno sam sklonija gledati gdje nekom mogu pomoci, kako materijalno tako i mojim vremenom i tako odgajam djecu...


Ja cu ovako iskreno, vidim da se javljaju samo ovi koji volontiraju