casa nisi jedina. U 11,5 god valjda bih mogla izbrojati koliko sam puta dobila alimentaciju (bilo je nekih razdoblja od po par mjeseci - kak mu dođe i koliko mu dođe da da), no ništa već godinama. Nikad je nisam sudski tražila, jer sam uvijek pretpostavljala da svatko zna da se od zraka ne živi. Luda mlada, kaj ćeš.

Tata u ovih 11,5 god dijete vidio u 99% slučajeva nakon mojih poziva i molbi. Ove godine - jedan put! I to kad je mali zvao. Drugi put ga ja zvala, ali bio je u gužvi (radi pet dana u tjednu, od-do, normalno radno vrijeme, nema suprugu ni nekih obaveza osim izlazaka s dečkima), nije se više javljao. Mali ga želi vidjeti, ali mu je bed zvati ga, a rekao je i da ga ja ne molim (ali budem ovih dana, ipak mi je bitnije dijete).

Unatoč svemu, o tati nikad nisam ružne riječi rekla, kad bih ga zvala, prilagođavala bi susrete njemu i prema vremenu i lokaciji susreta.

Vjerujem da postoje dobri, odgovorni i brižni očevi, ali iz blizine znam još dva slučaja - oba slična mojem, tek varijacije na temu.

Dijete je itekakav financijski izdatak, otkad radim uvijek sam itekoliko više odvajala za dijete nego za sebe (od kvalitetnije i raznolikije hrane, do kvalitetne obuće i normalno češćeg mijenjanja odjeće (ja nosim istu robu&cipele godinama)), a s godinama treba sve više i više.

Da se vraćam unatrag, nisam sigurna bi li postupila drugačije u vezi alimentacije i traženje iste (prokleta narav), ali bi rado da - da (jer onda bi ponekad vikend provela s djetetom doma, a ne redovito na poslu).