Kao mala sam se nagledala toliko horara da im neznam broj, obožavala sam ih. Počela sam kad smo kupili video, sa 11 godina. Gledala sam ih s tatom, red horora, red crtića.
Ne gledam horore već godinama (crtići su još in). Kod mene je problem bio taj što sam poslije uvijek imala opake noćne more koje su znale biti toliko realistične da sam se budila u panici, oblivena znojem, pa sam jednog dana jednostavno rekla dosta, nema smisla više.
Ista stvar sa raznim CSI-jevima, Dexterima (pogledala početak jedne, nisam znala o čemu je i nakon 10 minuta paf) i ostalim serijama tog žanra.
Neću zaboravit jedan CSI kad su tražili žrtvu u šumi i pod lišćem je virila nogica male bebe. Želudac mi se okrenuo, zagasila sam televizor.
Meni je to iskreno nekak bolesno, za razonodu gledat kako netko nekog ubija, siluje, muči i neznam što sve ne.
Previše je toga i u stvarnom životu, ni dnevnik ne mogu pogledat bez mučnine u želucu.
Bit će da sam previše osjetljiva.
 |
|||
Odgovori s citatom
Dragonfly prvotno napisa
