Moja devojčica se na vrtić prilagođavala oko mesec dana, ali je sve prošlo bez suza. Tete su bile super, i tokom nekoliko prvih dana su procenjivale kakvo je koje dete i u odnosu na prve reakcije i potrebe roditelja dogovarale sa mamama tempo adaptacije. Meni je i ranije bilo jasno da ćemo upasti među teže prilagodljivu decu jer je mala bila jaaaako vezana za mene i generalno u tom uzrastu nepoverljiva prema drugim ljudima. Iako je tete poznavala od ranije (sin je išao u isti vrtić pa ih je viđala skoro čitavu godinu), ipak nije nikako htela da ostane tamo sama.
Pravilo u našem vrtiću je bilo takvo da mame mogu prvih dana ostati u vrtiću, ali samo sedeći na klupi gde ih dete vidi - dete sme da dođe do mame, i da tamo i bude neko vreme i posmatra sa "sigurne" udaljenosti igru, ali mama ne sme da šeta po vrtiću i da se tamo igra sa detetom. Deca tada ostaju samo sat-dva.
Druge nedelje, mame mogu biti u vrtiću, ali u garderobi gde ih dete ne vidi direktno, ali zna gde je mama, može da dođe da se sa njom pozdravi, ali ne može da se zadržava u garderobi nego se odmah vraća u sobe za igru.
Posle toga sledi period kada mama ostavlja dete samo u vrtiću - prvo na kratko, recimo pola sata, pa posle sve duže i duže. Pravilo je bilo da se mama svakako svaki put pri odlasku pozdravi sa detetom, i kaže da ide i da će doći ponovo. Kad mama ode, tete na svaku naznaku ili pitanje deteta gde je mama, uvek odgovaraju da je mama otišla nešto da uradi (recimo, kupi hranu u supermarket) i da će svakako doći, i da ni jedno dete ne ostaje u vrtiću. To su ponavljale milion puta svakom detetu...
Mi smo imali usput i problem dvojezičnosti - mala je krenula u vrtić na nemačkom jeziku, koji nikada ranije nije koristila. Bilo mi je žao u početku jer sam se pitala kako će neko da je uteši ako bude tužna, kad ne razumeju ni tete nju, a ni ona tete. Pošto je moja devojčica i u tom uzrastu obožavala slikovnice, smislila sam da joj pomoću slika probam objasniti šta joj se to dešava. Napravila sam joj foto-svesku. Na naslovnoj strani je bila slika gde je vodim u vrtić, sa bratom. Na svakoj stranici je bio jedan odsečak dana. Prva strana - buđenje u krevetiću, presvlačenje, doručak, spremanje za vrtić. Druga strana - na putu do vrtića, dolazak u vrtić, presvlačenje u garderobi. Treća strana - aktivnosti pre užine (slaganje puzzle, jer je to obožavala), postavljanje stola, užina, umivanje posle užine. Potom su se nizale stranice sa tipičnim aktivnostima u vrtiću (slikanje, plastelin, igre za stolom, igre uloga, muzika, ples...). Pri tom sam se trudila da na slikama budu i tete i drugari. Jedna stranica je bila posvećena presvlačenju pelene, i spremanju u garderobi, pred izlazak na igralište. Pa onda aktivnosti na igralištu. Potom je na jednoj stranici bilo i par slika na kojima sam joj htela dočarati šta ja radim dok je ona u vrtiću - mama u raznim fazama kućnih poslova, mama među brdom knjiga koje mora da pročita (spremala sam važan ispit), mama ispred supermarketa koji dete poznaje, slika korpe sa namirnicama koje dete poznaje... I na kraju, glavna slika, preko cele stranice, ona u mom naručju kad sam došla po nju da je vodim kući. I još slika kada nas dve idemo pa brata u drugi vrtić...
Pomoću ove foto-sveske, adaptacija je bila značajno olakšana. Ne samo za moju devojčicu, nego i za drugu decu. Svi su obožavali da je "čitaju". Tete su bile oduševljene i još uvek je rado koriste u vrtiću.
Margaretice, mislim da je odlično što imaš taj luksuz (kao i ja tada) da se polako adaptirate na vrtić, i dete i ti. Moraš prvo detaljno da se raspitaš oko pravila u vašem vrtiću, pa da zajedno sa tetama smislite šta je najbolje rešenje. Dobra komunikacija od starta je jako važna.
Srećno!
 |
|||
Reply With Quote
Originally Posted by Ame
