Oooo, ja sam baaaš omatorila pa razumem: ne osuđuju drugi roditelji tebe što ne znaš da vaspitaš dete, nego su im svi živci otišli od urlanja sopstvene dece pa više nemaju ni trunku strpljenja za tuđu.
Bar ja redovno pomislim "O Bože, tako sam stoički podnela svoju vrišteću dečicu, zašto sad moram opet da slušam tu frekvenciju i tolike decibele?"
Tj. mene prosto naprosto -nervira buka. I volela bih da prestane. Ono, znam da je to normalno i da roditelj verovatno daje sve od sebe, ne osećam ljutnju, samo snažnu želju za tišinom.
I ne osuđujem roditelje- uglavnom. Osim kad ih osuđujem -ali u sebi
.
Nedavno je neki mladi tata sa vrištećim todlerom u prodavnici opušteno birao
sebi cipele dok je dete uz njega urlalo nekih 15 minuta svom snagom, da smo se sa prodavačicom samo vičući sporazumevali i maksimalno ubrzali kupovinu samo da što pre izađemo odatle, neprijatno je bilo i nama i prodavačici, i vrištećem detetu, ali tati -ne. Čovek je bio na važnoj i neodložnoj misiji biranja svojih idealnih cipela po svaku cenu baš u tom trenutku.
Iskreno, ja sam pomislila da je nevaspitan i bezobrazan -tata.
pulinka prvotno napisa
Oooo, ja sam baaaš omatorila pa razumem: ne osuđuju drugi roditelji tebe što ne znaš da vaspitaš dete, nego su im svi živci otišli od urlanja sopstvene dece pa više nemaju ni trunku strpljenja za tuđu.
Odgovori s citatom