 |
|||
Ne mogu si pomoći, ali ide mi na živce prijateljica mog djeteta
Puno klinaca nam prolazi kroz kuću... svi su mi ok... ali jedna mala mi fakat ide na živce.
Stalno se osjećam loše zbog toga... i trpim. A Smjehuljici je ona, naravno, najdraža od svih iz vrtića...
Nekad davno... dok sam ja bila klinka, mame su to rješavale po kratkom postupku, zabranom... sad je to out... ma ni ne mislim da je to ok.
I to je dio roditeljstva?
Aaaaah...
Što te nervira kod nje?
Mojca moja, da sam dobila kunu za svakog prijatelja/prijateljicu moga djeteta što mi ide na živce... imala bih desetak kuna, ajde
za neke sam se s vremenom predomislila, za neke nisam i neću, muž i ja čekamo da ih dijete preraste
lakše je kad su malo veći pa ne moram toliko ja tu djecu gledat i slušat, ili su u sobi ili su vani, ja prođem samo kroz neku pristojnu interakciju
Ne znam.
Sve. I ništa.
aahhh...super je još to
takvih još bude dolazilo i prolazilo
al kaj kad ti takav isti osjećaj stvar dijete tvog vlastitog prijatelja?
Jest, sve je to OK. Ja ne bih intervenirala osim ako nije big time neki zez tipa dolazi do fizičkih obračuna.Mojca prvotno napisa
Puno klinaca nam prolazi kroz kuću... svi su mi ok... ali jedna mala mi fakat ide na živce.
Stalno se osjećam loše zbog toga... i trpim. A Smjehuljici je ona, naravno, najdraža od svih iz vrtića...
Nekad davno... dok sam ja bila klinka, mame su to rješavale po kratkom postupku, zabranom... sad je to out... ma ni ne mislim da je to ok.
I to je dio roditeljstva?
Aaaaah...
Ma nije.
Nema nikakvih problema. Nije ništa bolja ni lošija od ostalih... nešto površnija, ali privržena svojoj prijateljici.
Samo mi ide na živce... ide mi na živce i njena mama... nije netko s kim bi se družila... ali evo tu i tamo mi uđe u kuću, popričamo. Vodimo isprazne kurtoazne razgovore jer nemamo ništa zajedničko.
Pa nije njezina mama tvoja prijateljica.
I to je u redu.
Dijete je prijateljica tvom djetetu. Ne moras se druziti s obitelji.
Iskreno se nadam i vjerujem da niti jedna mama nikad nije zabranila djetetu druženje s drugim djetetom jer mu to dijete naprosto ide na živce, niti u doba kad smo mi bili djeca.
(meni se recimo mama dosta petljala u druženje s najboljom prijateljicom, ali ona je imala klasične razloge za to - prijateljica je bila dominantna i nije se uvijek lijepo ponašala prema meni)
Tako da stvarno mislim da nemaš što napraviti, osim što mi je teško shvatiti da nekome malo dijete ide na živce.
Sa mamom se jasno ne trebaš družiti osim baš takvih kontakata kakve i sad imate.
Pa da... i meni je to teško shvatiti.
I osjećam se loše zbog toga.
I trudim se da se to ne vidi.
I na trenutke mi ne ide... ali onda opet brrr.
I ne pada mi napamet zabrana.
Dapače, sama sam ju pozvala k nama na nekoliko sati jer znam koliko to mojoj znači.
Ali ide mi na živce.
Ima jedan klinac s kojim je moja stalno u fightu i ne ide mi na živce... sve pet... a ova joj jako draga i nervira me.
Ne mogu si objasniti. Pa me i to nervira.
Ali Mojca, ne moras se TI druziti s malom. Nije ona tvoja prijateljica.
MOjca ja misalim da je to noramlan osjecaj. Neugodno je samo zasto sto je dijete. ali kako je vec neko gore napisao, proci ce dosta djece jos oko tebe, a kako su veci tvoje interakcije s njima ce se smanjiti.
i da nista se tu ne da uciniti.
Pa nije. ali mi je u kući i imamo neku interakciju.Ali Mojca, ne moras se TI druziti s malom. Nije ona tvoja prijateljica.
Valjda je stvar u tome.
Nije mi nikad bilo neugodno jer mi je neka odrasla osoba bez razloga išla na živce.
OK, prihvati da ti ide na živce. Nema zla. Makni se iz prostorije dok se druže da se aktivno ne nerviraš. Sve će biti dobro, neće je ta mala iskvariti, neće tebi živce pojesti, prolazna faza, neki njeni će ti biti draži, neki manje dragi i sve 5.
Hoću reći i tvoja i njena prolazna faza - njoj jer će sigurno ljudi ulaziti i izlaziti iz njenog života, tvoja - jer ćeš ih naučiti prihvaćati i/ili ignorirati.
Pa i ne trebate imati nešto zajedničko. Ovo je nezgodna dob dok klinci još nisu dorasli da ih se ostavi, a nisu više bebe...
Moj prijedlog - dogovoriti druženje IZVAN kuće. Ja nisam ljubitelj gostiju, a svi prijatelji moje djece to znaju.
Izvan kuće je još gore, jer izvan kuće nisu same.
Kad dođe kod nas, dođe sama. Odnosno, mama bude 5 min pa ju ostavi... a kad bi bili vani morala bi se duže družiti s mamom.
slazem se
ni meni nije nesto draga najbolja prijateljica jedne moje kceri
da bi stvar bila zanimljivija, super sam se skompala s njenom mamom
pa se cesto druzimo
i kaj sad, mala mi i dalje nije nesto napeta
al ne mora ni biti, kcer se druzi s njom i dobro im je
i stajaznam, ne moraju mi sva djeca biti draga
pa zasto bi, samo zato sto su djeca?
i ne mislim da sam zato losa osoba
slažem se s Peterlin, dogovorite igranje izvan kuće
ali moram priznati da ne kužim da ne možeš reći bar jednu osobinu koja te kod tog djeteta živcira... meni ide na živce kad su djeca gruba, kad se vrijeđaju, izoliraju, ogovaraju i slično
Moram priznati da je i meni to jako čudno. Niti odrasli ljudi mi ne idu na živce bez razloga, a kamoli djeca. Znači, kod djece mi se može ne sviđati neka vrsta ponašanja, ali da mi neko dijete ide na živce ili mi se ne sviđa tek tako, to stvarno nisam doživjela.
kod mene nije bez razloga, imam ih nekoliko
Počelo je od prvog dana u vrtiću.
Istog dana su došle na adaptaciju.
Mala je urlala i zalijepila se za mene, umjesto za tetu... ja se nisam mogla Smjehuljici posvetiti. To mi je diglo živce. Iako, tu je teta odgovorna, a ne dijete.
Uskoro su postale najbolje prijateljice.
Ne znam... iritira me njen osmijeh, pogled...
Danas su jele zajedno. Kad je pojela sa svog tanjura što je htjela posegnula je u tanjur mojoj (koja je već prestala jesti)... što bi mi inače bilo ok... ali kod nje mi diglo živce.
Zbilja nemam konkretan odgovor.
Onda te podsjeća na nekog, a možda i na tebe samu. Kažu da nas kod drugih nervira ono što ne volimo kod sebe.
Da, svo vrijeme razmišljam o tome.
ja te razumijem u potpunosti jer imam sličan problem i nemrem si pomoći
mada mislim da da znam kaj me iritira
i nema tu rješenja
mada ga ti ni ne tražiš, samo se malo jadaš, bar mislim
Ne moraš ga ni imati.
Imaš filing, to je skroz legitimno.
Moja stara nije imala ništa za reći za moje dvije najbolje frendice (osnovna i srednja) osim da joj spadaju u histerične ljude radi buljavih očiju.
To mi je tada bilo užasno komično, poslije nije bilo.
Jedna mi je baš zakomplicirala život na jako, a drugu sam napustila nakon 13 godina, jer sam se umorila u našem odnosu.
I mama mi je bila u pravu, a nije mogla prst staviti na to, osim, kažem, toga što mi je rekla.
Jooj suosjecam a i slazem se s curama
A zamisli kad/ak se to dogodi kad odraste s nekim deckom!
Mozda ti je ovo prilika za vjezbanje za buducnost..
Ja mislim da uopće nije u redu da se mi ko roditelji petljamo u prijateljstva naše djece, analiziramo njihove male prijatelje i sl., to su njihovi prijatelji, ne naši.
Pa meni to nije ništa neobično, netko ti je simpatičan, netko atipatičan bez nekog posebnog razloga, kako odrasli ljudi tako i djeca. Šta je tu čudno uopće?
Zašto bi po defoltu sva djeca morala biti draga i simpatična, a posebno svatko s kim nam se djeca druže?
Nisu, itekako nisu.
Ja druženje ne bi branila osim u posebnim slučajevima kad neki odnos nije dobar za moje dijete. Ali ne bi se ni silno pretrgla od organiziranja druženja. Ifjunouvotjamin.
I meni neka djeca idu na živce i ne osjećam se loše radi toga
Ah, da. Trpi, šta ćeš.
Nekaj si popij kad mala dođe, za željezo
Zezam se, naravno. Ja mislim da sam prilično racionalna, pa isto nekad ne znam objasniti odbojnost prema nekim osobama. Obično imam osjećaj ili da vibra neku nervozu ili kao da će mi oduzeti slobodu. To ne mogu baš argumentirati. Možda ti smeta to naljepljivanje, možda imaš potrebu braniti slobodni prostor oko sebe (ili smjehuljice). Možda trebaš zraka.
A primjera će se naći ovakvih ili onakvih, pitanje je što će iz ovog ispasti. Mojoj mami je puno mojih prijateljica išlo na živce, jer sam se istini za volju voljela družiti sa "zanimljivim" osobama. I ne mogu reći da je mamina briga bila skroz neopravdana. Iz doba vrtića se stvarno ne sjećam puno osim susjeda iz zgrade, ali iz osnovne sam imala dvije "zanimljive" najbliže prijateljice. Jedna je danas poznata i mene ne pozna, a s drugom sam si i danas bliska, posjećujemo se obiteljski, iako ne živimo u istom gradu. Ja iz tog ne bih ništa mogla naučiti. Možda se održi kontakt, možda ne, al moju mamu više ne zamara što sam si ja dobra s ovom jednom, a za drugu me izvještava kad ju vidi na TV-u
ja sam bila klinka koju mame baš nisu voljele. nikad otovoreno, ali kužila sam to. bilo mi je to dosta neugodno. zapravo grozno.
a nisu činile ništa posebno. samo nisu bile baš tople prema meni. i onako su davale da ih malo živciram. brrr.
omg baš razmišljam da mi je u ovoj priči iskreno žao te djevojčice i njene mame
Zašto Mima?
Ničim ne pokazujem da me živcira.
Trudim se, pričam s njima, danas sam im ispunila vrijeme: likovna radionica, radile su vocni fondue, rucala je kod nas, smijala sam se njihovim glupostima, slikala ih, pitala da si uzmu pse u sobu...
S mamom sam popila kavu, popričale smo ba temu djece isl.
Ničim nisam pokazala da mi ide mala na živce.
Samo mi ide.
Zar ti nije žao mene koja trpim?
Sve je normlno kao kad bilo tko drugi dođe ako ja ne uživam u tome.
Ja se nekako najviše pronalazim u ovom postu.Pa meni to nije ništa neobično, netko ti je simpatičan, netko atipatičan bez nekog posebnog razloga, kako odrasli ljudi tako i djeca. Šta je tu čudno uopće?
Zašto bi po defoltu sva djeca morala biti draga i simpatična, a posebno svatko s kim nam se djeca druže?
Nisu, itekako nisu.
Ja druženje ne bi branila osim u posebnim slučajevima kad neki odnos nije dobar za moje dijete. Ali ne bi se ni silno pretrgla od organiziranja druženja. Ifjunouvotjamin.
Ako se ponašaš pristojno i prema toj devojčici i prema njenoj mami, ne znam zašto se osećaš loše.
Kao što su svi rekli, to su prijatelji tvog deteta, ne tvoji, pa nije tvoja obaveza da ti prema njoj osećaš neko posebno prijateljstvo, obična ljubaznost je zaista dovoljna.
Mojca, meni zao tebe
bogati, nisu svi odrasli ljudi, a ni djeca simpa
zasto bi se grizla zbog toga, daj se skockaj
nemoj biti grda prema maloj i gotovo
ne moze ti netko na silu postati drag
eto, dobro si rekla
Mene pak nervira mali koji dolazi kod susjeda na igru. Pokušala sam se našaliti sa susjedima da je dobro biti si dobar s tim malim, jer će uskoro biti glavni štemer u kvartu. Gledam ga u parku dok sam sa svojim djetetom. Pravi mini-bandit, a veći je od ostalih. Gledala sam kako drugim dječacima vani ili povlači hlače dolje da im skine hlače ili gore da im zgnječi j..., pa se stalno ubijaju nešto, urla na druge ko Hitler. Bude i sam u parku, ljut, pa divlja, šuta vodu s platnenom tenisicom, vani hladno, pa se sav smoči pa mi bude žao tog djeteta. Vidim da njegovi roditelji nemaju kapaciteta za njega. Al eto ja bih tu stavila jasni veto na druženje s mojim djetetom.
baš.Mojca, meni zao tebe
bogati, nisu svi odrasli ljudi, a ni djeca simpa
zasto bi se grizla zbog toga, daj se skockaj
nemoj biti grda prema maloj i gotovo
ne moze ti netko na silu postati drag
gdje piše da nam sva djeca moraju biti simpatična samo zato što su djeca.
i mene živciraju i živcirala su neka djeca koja se druže ili su se družila s mojom djecom,
nisam im to nikada pokazivala, ponekad bi me lovila i grižnja savjesti baš zbog toga - djeca su.
iz cipela mame odraslog djeteta, danas mogu reći da mi je ipak žao što se ponekad nisam umiješala,
mislim na tinejdžersku dob ne na ove male, jer je moja dobrano dobila po nosu iz nekih odnosa.
Sumnjam da možeš cijelo vrijeme uspješno skrivati takvu netrpeljivost, posebno prema djetetu. Djeca od odraslih osoba kojima su povjerena na čuvanje očekuju nekakvu toplinu, pa kad to izostaje čisto sumnjam da se baš ugodno osjećaju.
Ti si odrasla osoba koja gaji neobjašnjivu antipatiju prema malom djetetu, a čak ako se to i može zvati trpljenje, trpiš radi svoje kćeri - tako da, ne, tebe mi nije žao.
Imala sam takav slučaj , jedna djevojčica se jako vezala za moju kći , a i obrnuto. Bilo je sve u redu dok moja nije obraćala pažnju na druge prijatelje, ali kad je, ova bi se počela kreveljiti , vrištati čak i psovati , hvatati je za bradu i okretati glavu da vrati pažnju na sebe. Jako me živcirala, ali sam je uvijek pokušala na lijepi način smiriti, jer ju je moja obožavala. Došlo je do toga da sam se zatresla kad bi je ugledala da dolazi. Sve je prestalo kad su joj se roditelji rastali i ona se s mamom vratila baki u drugi grad. Sad se vide otprilike jednom mjesečno, kad mala dođe tati, pa čak i mi znamo odvesti našu k njoj, ali pri pomisli na svakodnevno, višesatno vrištanje, kreveljenje i psovanje po kući , dok se moja oduševljeno smije i dok je doslovno ne zamolim da odmah ode kući, brrrrrrrrrrrrrr, strese me.
Tako da nas ima više i lakše mi je kad vidim da nisam jedina
nigdje ne piše da nam sva djeca moraju biti simpatična, ja ću prva reći da me neka djeca živciraju zbog svog (neprihvatljivog) ponašanja, ali, kako i kod odraslih, tako i kod djece imam razlog zašto su mi odbojni
reći da je dijete iritantno zbog smijeha ili sličnog... žao mi je djeteta, jer ničim nije zaslužilo netrpeljivost od strane odrasle osobe
Mislim, što ja znam, Mojca, razmisli da ti ostavljaš svoju kćer na igranju u kući u kojoj ju ne podnose, bi li ti se to sviđalo ?!
Tako da ako je ta antipatija stvarno tolika da se može reći da ti u prisustvu tog djeteta trpiš, onda je vjerojatno stvarno bolje da ne zovete tu curicu k sebi.
Ja uopce nemam problem s tim da djecu posaljem kuci ako me njihovo PONASANJE nervira i ide na zivce, ne konkretna djeca, vec njihovo ponasanje.
ili ako hocu svoj mir nedeljom popodne.
ali moja djeca su veca, ne moram
smisljati aktivnosti i slicno.
Bome ni ja , samo bih nakon par upozorenja rekla : Molim te XXY odi doma , što je previše, previše je.
Joj meni je ovo ipak preuveličavanje, pa devojčica ide kod svoje drugarice, ne kod njene mame - a drugarica je obožava!
Ja se iz detinjstva sećam da me nisu baš svi tuđi roditelji podjednako voleli -a ni ja njih, kad bolje razmislim...Pa me to nikad nije odbilo od drugarica, osim ako su roditelji baš bili super creepy, što mi se desilo svega par puta u životu.
Isto tako jasno primećujem da ni moja deca nisu svakom roditelju podjednako draga niti to očekujem, dovoljna mi je ljubaznost.
Na ovom forumu se uvek ističe da se deca moraju suočiti sa stvarnim svetom, ja mislim da u to spada i shvatanje da se ne moramo dopadati apsolutno svakoj osobi koju upoznamo. I da nam se ne mora dopadati ni svaki prijatelj našeg deteta/muža/majke itd, itd.
Ne znam baš, to su još jako mala djeca, vrtićka, kod koje roditelj puno sudjeluje u druženju. Drugo kad dijete ima 10 godina, pa jedva da vidi prijateljičinu mamu kad dođe k prijateljici na igranje.
U svakom slučaju da ja pročitam na rodinom forumu da moje dijete od 5-6 godina ide nekoj mami fakat na živce, sigurno ga ne bih slala na igranje u tu kuću.
Zar ne misliš da bi to bilo šteta za tvoje dete, da izgubi dragu prijateljicu jer se ne sviđa njenoj mami?
To je baš neobičan razlog za prekidanje prijateljstva.
Pravila pisanja postova
Odgovori s citatom