Moram reći da ja odlazak na faks nisan smatrala odlaskom od kuće u pravim smislu (A. je prvu godinu bio u Varaždinu). I to je bilo sve skupa jako emotivno, ali nisamo to doživjeli kao definitivni odlazak. Naravno, kombinirali smo da je moguće i vjerojatno da se nikad više neće vratiti živjeti doma. Ali kad si na faksu imaš praznike, imaš vikende. (Barem ovi naši studenti, na mom faksu, stalno idu doma. Doduše to sigurno dosta ovisi o udaljenosti i prometnoj povezanosto. Varaždin je malo dalje od Zagreba, ali kao da je na još tri dana jahanja).
Što se tiče ovoga - kad djeca odu bit će me posvuda - to i jest tako, nas već ima posvuda jer nitko više nije tako mali. Samo smo otkrili da to "posvuda" jest zgodno, ali da bismo mi radije posvuda sa svima njima. Šta ćeš, zavoliš ih. Nema više umora od male djece, nema više "da mi je bar malo vremena za sebe", oni su dobro društvo i volimo ih neizmjerno. Znamo da idu za svojim životima i da smo mi u drugom planu, znamo da tako treba i biti, ali od svega toga nas više hvata sjeta i nostalgija, nego sreća zbog slobodnog vremena.
 |
|||
Odgovori s citatom
vertex prvotno napisa
iako ima dana kad idu beskrajno na živce (tada im kažem da jedva čekam kad će samo svoju robu prati i čistiti za sobom)
