pulinka prvotno napisa
X Upravo ta struka je zakazala. Tačnije teško mi je da navedem struku koja kod nas nije zakazala.
Ali čemu čuđenje- mi smo prva država u svetu što se tiče članova partije po broju stanovnika. Mislim da se ovih dana beba pre učlani nego što se krsti.
Kao komunizam na steroidima samo što zgrade iz tog perioda stoje dok ne krenu ovi da ih renoviraju.
Nažalost sam zbog obaveza morala danas proći nekoliko puta na dvadesetak metara od mesta zločina. Samo toliko su im prostora dali- dvadeset metara, i samo toliko zaštite koliko daje jedna policijska traka i poštovanje mimoprolazećih.
I dok se moja srednjoškolka pored mene hrabro pravila da ne plače, ja sam osećala samo bes, bes me zaslepljivao dok sam palila svoju sveću na dvadeset gorućih, bes me je pekao dok sam gledala lica svih koji su kao i ja čim izađu iz autobusa prvo morali da vide ruševinu i grobnicu koja je bila naša voljena Železnička. Jer na licima se čitao neverovatan raspon brzo smenjujućih emocija: nelagoda, uznemirenost, strah, gotovo panika, samosavladavanje, suze, tuga, turobnost, melanholija, morbidna radoznalost mlađih. Ali bes - ne. Niko nije ni odblesnuo moj bes. Ne. Kao neki zli kaleidoskop, svi izrazi svih su se na kraju slili u isti - pomirenost. Tihu pomirenost dobrih robova. I to me je razjarilo do krajnjih granica. Ta spoznaja koliko smo u svemu dobro ukroćeni i sa ljubavlju negujemo svoje lance.
Ili sam zapravo samo ja loše uklopljena u realnost. A realnost je da je ok oprati milione za renoviranje, ubiti njime minimalno 14 ljudi, uništiti arhitektonsko remek- delo, zatim ga ostaviti bez intervencije da predstavlja trajnu opasnu i nefunkcionalnu ruševinu, tj. arhitekturno i ekonomski uništiti tek ponovo osposobljenu glavnu stanicu Vojvodine i tek osposobljeni sistem brzih pruga, uništiti nebrojenim ljudima normalan i civilizovan odlazak na posao time što si sav železnički saobraćaj prekinuo i preusmerio, imati ogromne i potpuno nepotrebne ekonomske gubitke- jer su neki tamo sfušerisali ključne detalje renoviranja slučajno ili, još gore, jer znaju da im se može.
A to što se meni realnost ne sviđa- pa hej, tu je uvek pilulica i alkohola na izbor, za nas crviće je beli prahić ipak malo preskup. I tako oblikovan tim omekšivačima kičme, lako je doći do horske mantre: šta ćeš, sudbina, svakom se moglo desiti, vežbajmo zahvalnost što (ovaj put) to nismo bili mi.
Za dečicu je tu školski pedagog da im zabludele glavice usmeri na tu mantru i skrene pažnju da je vera u Boga uvek bila tu da ljudima pomogne u teškim trenucima poput ovog, kad ti sveže renovirana zgrada padne na glavu dok se vraćaš kući iz škole. Iskreno se nadam da postoji pakao i da će dotična odleteti pravo u njega zbog zapiranja zločinaca i predstavljanja ljudskog zločina kao prirodne neminovnosti.
Pravila pisanja postova
Odgovori s citatom