Uvijek je dobro čut da nismo jedini
Inače, danas je imala prvi temper tantrum, i krenuli smo doma jer je bila van sebe, i ništa se nije dalo napraviti. U vožnji se sirota zbljuvala od deranja... Pet minuta, ma niti pet minuta do kuće... ali njoj je to bila vječnost.
Mislim da ona rijetko ima baš histerije kao danas, tj. nikad nije imala, ali je jako prkosna, pa je tu i brat s kojim se bije, jednostavno mi živci odoše.
Malo se dere jer se dere, malo jer se svadi s bratom, malo jer joj nešto ne dam, malo jer je oblačim, malo jer sam stavila zeleno na tanjur (dere se ak je na tanjuju zelenilo...), malo jer sam je posjela, malo jer joj ne dam da se penje, i tako malo po malo predvečer je meni deranje ko da biku pokažeš crvenu krpu.
Kako se skulirati od tog čisto FIZIČKOG podražaja; mene više-manje zaboli što se oni koškaju, i što je ona ljuta jer ne mere dobit ne znam što je zamislila, ali se nakupi valjda adrenalina, štogod da krene u nama kad djeca zaciče...
Fakat ne znam kako da budem mirna nakon toliko dreke... pretpostavljam da moram sama sa sobom razgovarati u smislu da si posredujem to deranje, da ga ne uzimam odmah tijelom, i dubinom tijela (krepat ću ako nastavim ovako reagirat kao do sad, da me doslovce štrecne...), da si objasnim, ne znam. Ovoj mami je teško i treba pomoć i svu mudrost svijeta...
Npr. danas sam ih obukla i pustila na dvorište dok ja obujem čizme. Znači, minutu su sami. I krene arlaukanje od male kao da je netko guli. Ja si kažem - ovo je nelagodno, ali moram obući buce: ne mogu na snije bosa. Dođem - ona se zavaljala u snijeg, mokre hlače, sjedi i urla, a braco je pokušava dignuti, ona ne da, svadi se i gura ga. I tako cijele dane neke situacije...
 |
|||
Odgovori s citatom
Ifigenija prvotno napisa
