 |
|||
Ni mojoj nisu nikad vrata zatvorena i ako se probudi i place odmah idem k njoj da ju umirim.
Ponasam se na nacin koji sam rekla prije svega zato jer NE ZELIM OD SVOJE BEBE NAPRAVITI DIJETE I OSOBU KAKVA SAM JA. Jer to bi znacilo da sam potpuno podbacila kao majka.
Posljednje uređivanje od BebaBeba : 12.02.2010. at 15:43
Ne vjerujem da ikako možeš napraviti još jednu TI sa maženjem bebe koja još nezna ni da postoji. Ja smatram da "odgojne" mjere osamostaljivanja tj. odgoja drukčijeg od onog tvog (mog , njihovog) dolaze tek u kasnijoj dobi. Rekla bi o tom potom.BebaBeba prvotno napisa
Ljubite se i grlite jer je samo jednom beba koja sigurno nezna manipulirati tobom. Ona samo zna da joj trebaš!
Posljednje uređivanje od sandra-zvrk : 12.02.2010. at 16:28
x
Odgovarajte na smjenu. Razumijem da ponekad moze biti i vise nego naporno, ali dvoje vas je...pa cemu onda da ona bude sama?
Hm, a kakva si to ti?
Jesu i tebi roditelji pričali priče kao meni-kako sam bila strašno zahtevno dete, prva tri meseca užasno plačljiva, stalno na rukama, stidljiva, nesigurna, nisam mogla da zaspim sama do 4. godine, itd, itd?
Od kad sam rodila svoju devojčicu a moji počeli opet da evociraju uspomene, sklopila se nažalost sasvim drugačija slika o mom detinjstvu:
spavala sam u krevecu maksimalno udaljenom od roditelja,
prva tri meseca me mama nije dojila na zahtev nego na svaka 4 sata-jer joj je tako babica rekla (pa je prešla posle na AD jer sam, gle čuda, gubila na težini),
moja majka se vratila na posao sa mojih šest meseci, gde je provodila i po desetak i više sati, otac je radio i bio kući samo vikendom,
nisam išla u vrtić do četvrte godine, praktično su me podigle tri babe, očeva majka, mamina majka i njena sestra.
Moja majka mi je nedavno iskreno priznala da dok nisam progovorila ona nikad nije znala da prepozna šta ja u trenutku plača želim.
Da rezimiram: kao beba sam bila prva tri meseca gladna i izolovana pri spavanju od roditelja, a čak i kada su me nosili nisu umeli da prepoznaju moje potrebe.
U detinjstvu provedenom između tri babe koje su se smenjivale, majke koju sam viđala par sati na dan a i onda se nismo razumele, i oca vikendom, verovatno ni sama više nisam znala za koga da se vežem, a bez društva vršnjaka nisam baš imala priliku da se socijalizujem.
Kad bolje razmislim, nije neko naročito čudo što sam bila nesamostalna i nesigurna, zar ne?
Moji roditelji i dalje ostaju pri priči da sam JA bila problematično dete.
Možda su i tvoji roditelji slični.
Da ne davim dalje: potpisujem sve što je anemona napisala. Neće tvoje dete biti samostalnije ako ga što više ostavljaš samog, ali će sigurno biti usamljenije i zatvorenije.
Moje uspomene iz detinjstva nažalost uvek ispunjava ta usamljenost koju je razbilo tek rođenje sestre kada sam imala 6 godina.
Zato skačem na svaki glasić svoje devojčice, i skakaću i dalje, nosam je,držim uz sebe i držaću je dok sama ne poželi da se osamostali.
Možda ne radim za nju onoliko koliko je njoj potrebno, ali bar radim koliko god ja mogu.
I zašto ne bi trebala da napraviš od svog deteta osobu sličnu sebi? Teško je voleti druge ako ne voliš sebe.
Skačem.
Draga, ponašanje tvoje bebice me ne čudi, jer ona je sad u takozvanoj fazi naručja. Više o tome u tekstovima:
Prednosti nošenja bebe
http://http://www.roda.hr/tekstovi.p...D=157&Show=655
Zašto nositi dijete
http://www.roda.hr/tekstovi.php?Teks...D=157&Show=653
Skačem i skakat ću koliko god bude potrebno.
Pravila pisanja postova
Odgovori s citatom