Koliko vam je roditeljstvo "komplicirano"?

[alef]

Malo nespretan naslov, ali pokusat cu objasniti na sta ciljam... Temu postavljam potaknuta raspravama o intimnom zivotu uz majcinstvo (odosno nedostaku istog), zapostavljanju odnosa s partnerom, nemanju vremena da se ode na wc, isticanju toga da se nema kad oprati kosa, ne nosi se sminka, hoda se u trenirkama, dohrana je projekt koji oduzme pola dana, spominju se depresije mame od boravka s same bebom vazdan, isl. Malo sam iskarikirala mozda, ali okruzena sam mama s malom djecom i nista od ovog ne vidim...

Koliko je vama beba promijenila zivot u ovom smislu?

[Rivendell]

Pa naravno, izvana sve mora izgledati divnokrasno, neće ti nitko priznati da im je život u kaosu, posebno prvih mjeseci. Onda jadne žene misle da je samo njima tako, pa se još krizu što se osjećaju bespomoćno jer ništa ne stižu.

[koksy]

Dolazak djeteta mi je jedna nova zivotna era definitivno. Koliko zahtjevna toliko i predivna. Ovo sto si ti gore karikirala kod mene je svakodnevica, sama s klincima, stvarno ne stignem na wc, ne stignem oprat kosu, hodam u trenirkama...Kad sam rodila prvo bila sam ko i svaka prvorotka nesnalazljiva zbog neznanja.I dosta mi je vremena trebalo da se smirim i shvatim kako bebe ustvari funkcioniraju puno jednostavnije nego mi mislimo. Kad sam rodila drugo bio je potpuni raspad sistema, on bi stalno bio na sisi, veliki bi se igrao, loptao, skakao...ja premorena a muza nema. Ali...i s prvim i s dvoje nakraju si poslozim neki raspored, nametnem i sebi i djeci neki ritam u kojem ce prvo oni a tek onda ja bit zadovoljni. I onda si budem pooonooosnaaa kad prode dan, ja ga hendlam bez problema, kuham istovremeno 3 razlicita rucka, pritom nogom guram kolica i uspavljujem malog i jos velikom pricam o Svemiru. Navecer obojica u kupaoni, mali u kadicu, veliki u tus kabinu, dok se mali brcka velikog operem, dok se on ispire obrisem malog, dok veliki pere zube obucem malog, uvalim mu igracku pa obucem velikog.... Pa pogedam na sat; 20 minuta! Jeeej! Oborila sam rekord od 22 minute! I budem bas ponosna na sebe. To su moje male pobjede! I cim oni zaspu ja sam ko nova, puna energije da pospremim stan za njima i jos sat-dva provedem sama sa sobom. I sazetak; da zivot mi je svakako kompliciraniji ali mene ti roditeljski izazovi tako vesele

[vissnja]

Meni jeste roditeljstvo komplikovano.
I divim se onim mamama kad vidim da im to sve nekako dođe spontano, da odrađuju u hodu. Ja jednostavno nisam takva, moram da se skoncentrišem, nisam sposobna za multitasking, učila sam da kuvam zajedno sa početkom dohrane. Bila sam stvarno jako nesrećna dok je bila beba i dok sam bila stalno sama sa njom. Možda se to nije primećivalo jer kad god bih se videla sa nekom prijateljicom bila sam toliko oduševljena, nisam mogla da prestanem da pričam.
Uglavnom nešto što drugima dođe prirodno, ili ih donekle poremeti dolazak bebe ali se vrate u kolosek brzo, meni je trebalo dugo, dugo. Takva sam, i inače se sporo prilagođavam i prihvatam novine.

[winnerica]

Dolazak djeteta mi je jedna nova zivotna era definitivno. Koliko zahtjevna toliko i predivna. Ovo sto si ti gore karikirala kod mene je svakodnevica, sama s klincima, stvarno ne stignem na wc, ne stignem oprat kosu, hodam u trenirkama...Kad sam rodila prvo bila sam ko i svaka prvorotka nesnalazljiva zbog neznanja.I dosta mi je vremena trebalo da se smirim i shvatim kako bebe ustvari funkcioniraju puno jednostavnije nego mi mislimo. Kad sam rodila drugo bio je potpuni raspad sistema, on bi stalno bio na sisi, veliki bi se igrao, loptao, skakao...ja premorena a muza nema. Ali...i s prvim i s dvoje nakraju si poslozim neki raspored, nametnem i sebi i djeci neki ritam u kojem ce prvo oni a tek onda ja bit zadovoljni. I onda si budem pooonooosnaaa kad prode dan, ja ga hendlam bez problema, kuham istovremeno 3 razlicita rucka, pritom nogom guram kolica i uspavljujem malog i jos velikom pricam o Svemiru. Navecer obojica u kupaoni, mali u kadicu, veliki u tus kabinu, dok se mali brcka velikog operem, dok se on ispire obrisem malog, dok veliki pere zube obucem malog, uvalim mu igracku pa obucem velikog.... Pa pogedam na sat; 20 minuta! Jeeej! Oborila sam rekord od 22 minute! I budem bas ponosna na sebe. To su moje male pobjede! I cim oni zaspu ja sam ko nova, puna energije da pospremim stan za njima i jos sat-dva provedem sama sa sobom. I sazetak; da zivot mi je svakako kompliciraniji ali mene ti roditeljski izazovi tako vesele

Potpisujem Koksicu!
Dodajem: mislim da je ženama najviše šok s prvim djetetom; s prvim nisam ništa stizala, samo je visio na meni (a ja nisam znala kako da to ispravno prihvatim, pa sam pod utjecajem okoline čija su djeca samo spavala za razliku od mog, bila jako nesretna sama sa sobom), nisam ni kosu stigla oprat bez da ga netko čuva i sl.
Sad s troje djece stignem sve Bitno je kako se stvari poslože u glavi, prvenstveno to!

[Felix]

dovoljno je da kazem da nam je zivot puno precesto u safe mode-u nego da zapravo zivimo onako kako bi htjeli. postoji par prioriteta koji se moraju obaviti (da djeca jedu koliko toliko zdravo, idu spavati u neko normalno vrijeme, ima dovoljno oprane i suhe odjece, pelena/gaca, itd, da ponekad odu u park, i to je to), a ostalo ko sto rekoh - safe mode.

sto se kaze, da se djeca radjaju s 3 godine, svi bi ih imali po desetero. treba tih prvih par godina prezivjeti, a dalje je puno lakse. bar je tako nama (suprotno od one, mala djeca mala briga, velika djeca velika briga).

[koksy]

Ja bi jos nesto dodala; nemam pojma sta sam ja radila po cijele dane prije djece! Evo iskreno! Uopce se ne sjecam kako sam si upjela upotpunit dan a da mi bude zanimljiv.

[alef]

Da, u pravu ste sto se tice toga da izvana moze izgledati jedno, a da je drugo u biti... ali evo, polazim od sebe i sebi jako bliskih (gdje stvarno jesam upoznata sa situacijom)...

Koksy bas to sam imala na umu: tvoj post ne odaje da ti je to sto guras kolica i pricas o svemiru istovremeno komplicirano... A nekome je komplicirano sto mora kuhati dva rucka, ono... to istice kao ne znam koju zrtvu i podnosenje...

[mitovski]

Nebi mi bilo komplicirano da nisam rodila mali uragan . Od prvog dana strašno zahtjevno dijete, urlala je 24 sata na dan, budila se n-puta tokom noći, visila na cici i bila na rukama 24/7, bez pomoći sa strane i muža koji je radio tada cijele dane. S obzirom da sam očekivala dijete koje će većinu dana spavati, a ona je spavala 3 puta po 10 minuta, okrrenulo me naglavačke, oborilo s nogu i to sam shvatila tek kad je imala nekih godinu dana i kad sam počela polako dolaziti do daha a ona malo popuštati. Uopće ne znam kako sam prošla kroz sve to, nisam kukala jer nisam imala vremena kukati, ali sada kad pogledam divim se sama sebi što sam to preživjela.
S njenih 20 mjeseci počela sam raditi i to me spasilo. Osjećam se puno bolje i niije mi ništa teško, organiziram se i sve stignem iako bih voljela da je dan duži. Uvijek sam mislila da želim biti kući s djecom, ali sam sada shvatila da volim raditi i da me to također ispunjava i da sam puno sretnija i zadovoljnija, a onda i njoj bolja mama.

[pikula]

koksy inspirativno
lijepo je čitati ovakve postove

[ana.m]

E ovak je kod mene.
S prvom sam bebom bila ono što kažu da ti se život okrene za 360 stupnjeva.
U početku je bilo tako, dok se nismo privikli na novo biće kojem treba sto posto pažnja, koje je postalo (nama) centar svijeta, neke nove emocije.
Čovječe, kad smo mi njega donjeli doma....sjećam se ko jučer. Meni je bilo, onak, ajme, kaj sve oko te bebe treba. Hrani, presvuci, promjeni pelenu osamstoputa dnevno, okupaj (sami smo si komplicirali život pranjem bebe u kadici u boravku )...pa ajme, pa djetetu bi trebalo očistiti uši...Jaooo! Kaj još i to?? Pa reži noktiće, ajmeee.
Ali malo pomalo, sve je nekako sjelo na svoje, navikli smo se na novu ulogu, na novi život.
A onda je došo drugo, pa treće...e tu više nisam ni, mogu tako slobodno reći, ni primjetila da smo bebu donjeli doma...Kakvo kupanje u boravku...Doslovno bebu pod pipu i ajmooo. Već s drugom sam onako baš uživala. Već sam imala ekipicu. I u kvartu i forumsku! I mogu reći da su mi ta razdoblja prije poroda i do prve godine bila naaaajljepša razdoblja. Sve sam stigla, u svemu uživala...MM i ja nađemo uvijek vremena za sebe. Mislim uvijek, ima naravno momenata kada smo premoreni pa pozaspimo ko zaklane kokoši, ali onak, ne zapostavljamo se. Naravno da može bolje i više, ali za neke stvari opet treba imati i više love...
Od kada radim ima momenata umora, ludosti, ma svega normalnog za živog čovjeka. Pogotovo onog koji nema ničiju podršku.
Nekad i nezadovoljstva (sva sreća trenutnog..amo negdje oko pms-a )
Ali sve u svemu, ja slobodno mogu reći da djecu hendlam(o) dobro (uvijek može i bolje) i da mi nisu teret (nekad bih voljela malo biti sama ali i to je valjda normlano).

[ana.m]

p.s. vidim sad da sam pisla kao i većina ustvari, a što se dva ručka tiče...Zakaj kuahte više od jednoga??

[polfezna]

Komplikovano je prebaciti fokus sa sebe na dete ali kada se to dogodi, sve drugo je stvar organizacije. Prvo dete mi je bilo beba iz bajke a meni je opet sve delovalo tako naporno, jer sam valjda podsvesno sve uvek uporedjivala sa nasim dotadasnjim zivotom u dvoje. Drugo je jako zahtevna beba a meni je sve lakse.Desio mi se taj neki klik kad shvatis da je to sto sebe toliko dajes zapravo nista u odnosu na ono sto dobijas i da nikada vise ne bih pozelela zivot kakav je bio pre dece.

[sophie girafe]

Ja sam danas starijoj izrezala meso na tanjuru za rucak, bebacica je spavala u marami, veceru sam samo nadgledala i prljavi ves sam ubacila u perilicu koristeci nozne prste.I sve to u nekih 15tak minuta. A onda sam pukla od smijeha kako je to meni normalno,a da me netko vidi mislio bi si svasta.hodam okolo po stanu sa jednom carapom i noznim prstima druge noge skupljam sto se da skupiti: legice, robu, papirice i sl. Bas sam postala kreativna kako cim prije nesto napraviti, samo muz mi se buni da cu ga izluditi jer mu stalno ponavljam da ne hoda okolo praznih ruku.(ono ako ides iz sobe u kuhinju popit vode, onda pokupi sa sobom u hodniku npr. neku igracku sa poda ili tako to) a ima i precesto dana kad stvarno mislim da cu ja biti ta koja ce izluditi od svega.

[polfezna]

Ana.m, ne videh tvoj post, pa napisah gotovo istu pricu...samo sto ja (jos) nemam trece

[polfezna]

Ovo sa muzem koji hoda praznih ruku je kod nas najcesci razlog usputnih prepirki.

[koksy]

p.s. vidim sad da sam pisla kao i većina ustvari, a što se dva ručka tiče...Zakaj kuahte više od jednoga??

Zato kaj stariji jede zdravo, ja manje zdravo a najmanji je tek poceo s dohranom

[Trina]

S prvim je sve bilo komplicirano. Skroz se slažem s Anom, sve je bio problem, ne teško, nego sam se bojala svega. Kasnije je sve postalo jednostavo. Shvatila sam da je sve postalo lako onog trena kad sam u glavi prihvatila činjenicu da moj život više nikad neće biti isti, da nema smisla žaliti za ičim od prije i da nikad ne smijem žaliti sebe, ništa ne smije biti teško, pa čak i onda kad imaš osjećaj da fizički ne možeš. Jer moraš. I tek kad sam to nekako tako složila u glavi, tek onda mi je sve postalo lako. A sad kad mi najstarije ima 11 godina a najmlađe 4 mjeseca, vidim da je fizički umor, cjelodnevno nosanje, pelene i plakanje..pravo zadovoljstvo prema svemu što me čeka sa starijima. Tek sad postaje komplicirano (jesam ga morala zakenjati na kraju)

Je, komplicirano je. ja sam stalno u nekakvom strahu da ću zeznuti djecu sa svojim krivim odgojem, da sve radim krivo itd..

[koksy]

Koksy bas to sam imala na umu: tvoj post ne odaje da ti je to sto guras kolica i pricas o svemiru istovremeno komplicirano... A nekome je komplicirano sto mora kuhati dva rucka, ono... to istice kao ne znam koju zrtvu i podnosenje...

A gle, ja to moram! To je tako! Nema tu jel mogu il ne mogu. Mogu se samo zivcirat i lupat glavom o zid ili od svega napravit igru i za sebe i za djecu. Ova druga opcija nam je ipak zabavnija.

[tomika]

ana.m ovo tvoje; dijete pod pipu me baš podsjetilo na nas!!!
A baš sam mislila da to drugi ljudi s troje djece ne rade.. ha, ha!
Podpisujem i koksy i anu.m i ostale koji imaju troje i više.

[dalmatinka]

Kuhanje i mijenjanje pelena je možda naporno , al nije komplicirano.
To vam je još najbezbrižniji dio roditeljstva , komplikacije nastaju kasnije....

[ana.m]

tomika ma to s pipom smo još i s drugim djetetom otkrili. A kupanje male bebe u lavabou...ma di ćeš bolje kadice! hehe...

trina joj toga se i ja bojim, da ne radim sve dobro i da bi mogla bolje i da tko zna kakvi će klinci biti kad porastu! Uf!

[dalmatinka]

trina joj toga se i ja bojim, da ne radim sve dobro i da bi mogla bolje i da tko zna kakvi će klinci biti kad porastu! Uf!

Ovo je za neku drugu temu , al što idu stariji , sve manje mi se čini da odgoj ima veze s tim kakvi će ispasti ljudi , više to ima veze s nekim drugim stvarima.
Ja ih odgajam dvoje , pričam im iste stvari, al oni su dijametralno suprotni u svakom pogledu

[Bodulica]

sto se kaze, da se djeca radjaju s 3 godine, svi bi ih imali po desetero. treba tih prvih par godina prezivjeti, a dalje je puno lakse. bar je tako nama (suprotno od one, mala djeca mala briga, velika djeca velika briga).

Osobno mi je najljepši i najlakši period u odgoju djece bio onaj od njihove treće godine pa do negdje viših razreda OŠ-e. Nakon toga se stvari lagano kompliciraju i zato vrlo lako mogu potvrditi da ova uzrečica iz tvog citata ima svoju težinu.
Zaista je puno toga lakše prije nego krene taj famozni pubertet.

Nismo imali nekih ekstremnih teškoća i neprilika s djecom, ali bilo je tu situacija koje su me znale navesti na razmišljanje "što je sve ovo meni trebalo?"

Srećom da sve te oluje brzo prođu i sutradan već ne izgledaju tako dramatično, ali ja zaista ne bih imala snage opet ponovno prolaziti sve ispočetka.

Da skratim, meni je roditeljstvo jako kompliciran i težak "posao". Moj problem je što mi je u teoriji puno toga jasno i jednostavno, ali svakodnevna praksa masu puta šteka jer često nemam energije za sve te silne izazove koje majčinstvo nosi.

[Ivanna]

Bilo je u početku s prvim djetetom teško skoro stalno na rukama, stalno cicanje, duuuugotrajna uspavljivanja...ali sad mi se čini da je to sve prebrzo prošlo. Sad kad ih je dvoje je teže jer je ovaj mlađi prvih par mjeseci doslovno stalno visio na cici, stalno plakao, urlikao, jako malo spavao, imao grčeve, pa kad su prošli grčevi, počele muke sa zubićima i tako...i još uvijek svako malo cica, a danju spava katastrofa. Zaspe minimalno 5-6 puta i spava po 15 minuta, max. 30 ali to je rijetko. Jedino kad smo vani u kolicima spava cca 2 sata, ali moramo šetati, nema stajanja ni minute. I onda često kenjka, cendra, spava mu se, jedva zaspe, a brzo se probudi i nikako da se naspava. I naravno u budnom stanju je stalno na rukama, u maramu neće, mei tai mu isto nije baš i tako...Svašta sam naučila radit s jednom rukom! Kad smo sami, stignem eventualno skuhat, a ostale kućanske poslove obavljamo kad je MM doma.

Al proći će i to, najteže mi je u tome što nemam toliko vremena nasamo sa starijim koliko bih htjela a vidim da i njemu to fali, mada nije nimalo zato ljubomoran, obožava mlađeg brata.
Ja sam cijelu trudnoću mantrala da će ovo dijete spavati, da neće cicati svako malo i da će sve biti puno lakše, a kad ono još gore. Al se nadam trećoj sreći!

Dolazak djeteta mi je jedna nova zivotna era definitivno. Koliko zahtjevna toliko i predivna. I cim oni zaspu ja sam ko nova, puna energije da pospremim stan za njima i jos sat-dva provedem sama sa sobom..... I sazetak; da zivot mi je svakako kompliciraniji ali mene ti roditeljski izazovi tako vesele

Ovako nekako i ja razmišljam.

[Ifigenija]

Meni je isprva bila super, pa onda period kad sam jedva preživjela - kad mi je sin pokazao pravo lice Pa od onda sve lakše i bolje, rodila sam drugo (lako dijete kojemu je najgora psina u životu da zeza s hranom, povremeno neće u krevet, i znala se skidati gola golcata usred zime i bježati mi po kući)... s mjestimičnim periodima umora, očaja i zgubljenosti.

Ali, naporno mi je odgajat. Ide mi na živce da moja djecai da jednostavno traže mamu babarogu (što ja moram izmislit u sebi) da bi se otišli mirno igrat. U protivnom se biju, tužakaju, mene gnjave bez kraja i konca. Ja nikako da shvatim zašto djeca neće ufino, nego samo kao da smo u JNA, oni vojnici, ja oficirka. To mi je komplicirano, ali ide mi sve bolje.

[mimi 25]

Ja bi jos nesto dodala; nemam pojma sta sam ja radila po cijele dane prije djece! Evo iskreno! Uopce se ne sjecam kako sam si upjela upotpunit dan a da mi bude zanimljiv.

Ne stignem sada citati sve postove do kraja, ali identicno ovo se i ja cesto pitam
Sada mi se ti dani prije djece cine nekako....premirni, pretihi!

[Sumskovoce]

ja sam sad gdje je ana.m bila s prvim, samo sto ih imam dvoje. Ne stizem na wc osim uz zvuk placa bar jednoga, tusiram se samo kad ih netko cuva, ne peglam, jedem vecinom gluposti s nogu, s njima sam 24/7 i zivot mi je prevrnut naglavacke. Nije mi tesko ali komplicirano je jer se jos uvijek jasno sjecam kako je bilo prije njihove ere. Ali proci ce me

[Ripcord]

Komplicirano mi je smisliti što pripremiti za ručak (jer su različitih tekova i ukusa članovi obitelji).... No šalu na stranu, kompliciranim smatram roditeljstvo jedino i u situacijama kad se treba pomoći djetetu na neki način, a ne vidite načina, tj. ništa ne pomaže i ne možete ući u njegovu/njezinu glavu i 'otvoriti im oči'. Znači kad je u pitanju djetetova psiha, a ne kad ne možete jednogodišnjaku objasniti zašto ne smije gurnuti prste u utičnicu.

Što se tiče odnosa unutar obitelji, nedostaje mi što polako gubim starijeg sina. Kako dolazi taj pubertet, češće je u svojoj glavi i ne doživaljava me (iako je u duši još velika maza), to me recimo rastuži kad se dogodi. Mm i ja uvijek pronađemo (ali baš svaki dan) vrijeme samo za sebe, i to smatram izuzetno važnom stavkom i nema odustajanja, zavođenje na svakodnevnoj bazi (obostrano, naravno) i to je to. Najmanji je centar svih naših svijetova, i to je divno.

No moram se obrecnuti na ovaj citat od Alef: "A nekome je komplicirano sto mora kuhati dva rucka, ono... to istice kao ne znam koju zrtvu i podnosenje... ". Mislim da prečesto zaboravljamo da nismo jednaki i da nisu svima prioriteti/želje/sposobnosti iste. Možda je baš osobi koja kuha dva ručka i kojoj je to ogromna žrtva s druge strane piece of cake nešto što bi nekom drugome bilo prestrašno. Meni recimo povremeno je tlaka kuhat više ručkova (rijetko, ali dođe mi), no s druge strane kad jednom počnem opet radit ne pada mi napamet svakodnevno kuhanje preko tjedna (osim za djecu ako su bolesna). Jednostavno prihvatljivo mi je to činiti sad kad sam doma i imam vremena i bilo bi mi glupo da recimo ja đabalebarim na kompu, mali spava i dođe mm gladan a ja ništa (kad radim od doma - par dana mjesečno, onda obično mm kuha kad dođe s posla za sve, jer ja taj dan više radim (i radim posao i bavim se djetetom)). No kad budem radila, jesti će tko šta stigne, nekad ću ja nešto nabrzaka pripremiti, nekad mm (mali će valjda jesti u vrtiću, ako ga dobijemo), nekad ćemo gulit po suhom kruhu ako treba. Alternativa (znači da ja svaki dan kuham, i to još konkretne obroke) bi mi bila tlaka i ne želim se zamarati s time i živcirati oko toga.

No istodobno, ja ću bez problema provesti cijeli vikend radeći ili ostati na poslu kad je frka do sitnih noćnih sati, a da ne spominjem rad od doma (znači i kad odradiš posao na poslu) kad svi legnu, nije mi nimalo bed provesti cijelu noć radeći. Za nekog drugog bi to bila žrtva, komplicirano do bola i iscrpljujuće - što bi meni predstavljalo kuhanje.

[laumi]

meni je roditeljstvo tim kompliciranije što su mi djeca starija (sad su 10, 6 i 4.5 god.)
najlakše mi je bilo s prvim djetetom, MM i ja smo imali vremena za sve. ja sam tada još bila na faksu.

situacija se najviše zakomplicirala kad nam se rodilo 3. dijete, koje je bilo najzahtjevnija beba od njih troje, a srednji je imao samo 17 mjeseci.
bilo mi je jako teško sve hendlati tako da se nitko ne osjeti zapostavljeno, a često se dešavalo da je bar netko bio zapostavljen.
taj period mi je donio najviše frustracija.

postalo je malo lakše kad su dvoje mlađih malo porasli.

sad je opet nešto teže jer najstarija ulazi u pubertet.

[laumi]

da, nama je najteži bio prijelaz s drugog djeteta na treće, tada smo se malo pogubili kao par. oboje smo bili iscrpljeni i neispavani (MM je potpuno preuzeo srednjega kad se malena rodila). trebalo nam je neko vrijeme da se ponovo zbližimo kao par, da više ne budemo samo tata i mama.

interesantno, mi prvo dijete skoro uopće nismo osjetili (dobro, ona je bila nezahtjevna beba i od početka je super spavala), ono, bilo je kao da je oduvijek s nama.

[prima]

sto se kaze, da se djeca radjaju s 3 godine, svi bi ih imali po desetero.

nisam pojma imala da se ovako kaže, pa vidim da nema smisla da se hvalim kako mi to sve super hendlamo kad nam malac ima 3,5

[mimi 25]

Kad malo razmislim, komplicirano je!
Rodi se beba, najdete se u novoj situaciji - slijedi prilagodba (metoda pokusaja i pogresaka, nitko se nije rodio naucen).
I ta prilagodba nikada ne prestaje jer djeca odrastaju, prelaze iz faze u fazu, mjenjaju im se potrebe, a mi te potrebe slijedimo nanovo im se prilagodjavajuci.
Pa kad dojde druga beba, opet prilagodba......opet faze, ali jedno dijete u jednoj, a drugo u drugoj.....i opet se sve mijenja kako vrijeme prolazi......i mi se nosimo s tim......ali za par mjeseci ne znamo kako ce biti.....ceka nas nesto novo!

Ovako gledajuci rekla bi da je, roditeljstvo je komplicirano!

Samo je pitanje kako se mi kao roditelji nosimo s tim kompliciranim?

[Cubana]

Evo partibrejkerice u zen fazi
S prvim smo živjeli kod svekra i svekrve, firma u kući pa samim tim svi u blizini (a dobri smo si), ljeto, beba za poželjeti....
Drugo sami u stanu, starija 2,5 godine. Ona suradljiva i brižna, bez izražene ljubomore, on dobra spavalica... Komplicirana mi je bila i brinula me jedino financijska situacija.

Ne znam, možda zbog MM koji je ful involviran u sve, puno zbog mojih roditelja koji žive blizu i velik su dio života djece, meni je s djecom sve samo ne komplicirano.
Dojenje proradilo od prve, bez ragada, zastoja, štrajkova, porodi benigni, nisam stvarno od nikuda uspjela skupiti traume.
Sad rastu, više me toga strah.

Zapravo komplicirano mi je nezgodna riječ. Nije jednostavno, ne znamo sve. Moramo se prilagoditi i promijeniti prioritete.
Ali nije mi to komplicirano.

[moia]

Osobno mi je najljepši i najlakši period u odgoju djece bio onaj od njihove treće godine pa do negdje viših razreda OŠ-e. Nakon toga se stvari lagano kompliciraju i zato vrlo lako mogu potvrditi da ova uzrečica iz tvog citata ima svoju težinu.
Zaista je puno toga lakše prije nego krene taj famozni pubertet.

Nismo imali nekih ekstremnih teškoća i neprilika s djecom, ali bilo je tu situacija koje su me znale navesti na razmišljanje "što je sve ovo meni trebalo?"

Srećom da sve te oluje brzo prođu i sutradan već ne izgledaju tako dramatično, ali ja zaista ne bih imala snage opet ponovno prolaziti sve ispočetka.

Da skratim, meni je roditeljstvo jako kompliciran i težak "posao". Moj problem je što mi je u teoriji puno toga jasno i jednostavno, ali svakodnevna praksa masu puta šteka jer često nemam energije za sve te silne izazove koje majčinstvo nosi.

svima je, samo neki ljudi iz nekog razloga u raspravama vole roditeljstvo svesti na neku vrsta hobija ili mini-joba, a u biti svima je jasno da je biti roditelj, svejedno jednog ili petero djece jeste posao i to najteži posao na svijetu, bio i ostao.
ne radi se tu samo o pranju, kuhanju, previjanju, dojenju.., radi se tu bome o živom stvorenju kojeg treba podignuti na noge i izvesti na put, a to traje dobrih 18 godina, a nerijetko i dulje.

[moia]

a što se baš tiče same bebice i onog samog početka, naravno da nam je promjenila život, u biti ne znam nikoga niti sam još ikada čula od neke mame da nije.

[Mojca]

Istina, prvih tjedana nisam stizala na wc, nisam jela osim ako mi netko nije donio hranu na kauč, provodila sam dane u pidžami... nešto kasnije Smjehuljica je počela pristajati na to da bude sama na par minuta, pa sam se uspijela čak i istuširati. Koji je to osjećaj bio!
Od silnog nosanja,boli me kičma, ramena isto, stanem samo u trenirku, ali meni to sve nije važno.
Važno mi je da je ona zadovoljna, da je na svaki njen plač ili kenjkanje odgovoreno u roku odmah, da kad netko dođe jednako "sudjeluje" u razgovoru, da vidi što ja radim (kuham, pospremam), da upozna nove zvukove, nove materijale, sve joj dam da pogleda, dodirne... ona je znatiželjna a ja uživam u njenom otkrivanju svijeta.

Od prvog dana živim od parolom "ja sam tu da zadovoljavam njene potrebe" i mislim da je upravo to bilo presudno da se ne osjećam da mi je život kompliciran. Da je drugačiji nego je bio, definitivno, ali who cares!

[moia]

No moram se obrecnuti na ovaj citat od Alef: "A nekome je komplicirano sto mora kuhati dva rucka, ono... to istice kao ne znam koju zrtvu i podnosenje... ". Mislim da prečesto zaboravljamo da nismo jednaki i da nisu svima prioriteti/želje/sposobnosti iste.

u biti to je to, slažem se, baš to se nekako prečesto zaboravlja

[laura29]

Kad sam L rodila, bilo je dana da sam bila pomalo izgubljena. Trebalo mi jednostavno vremena da se na sve naviknem i da se priviknem da mi se život srećom iz temelja promijenio, da je pokraj mene malo biće koje me treba u potpunosti. Bilo je dana kad sam cijeli dan bila s njom u krevetu u pidžami jer se nije s cice micala. Svaku sam novinu u njezinu razvoju (zubići, igranje, dohrana, prve bolesti, hodanje, jaslice) dočekivala s mišlju hoću li je uspješno moći svladati.
Danas s dvoje djece u pravilu sve stižem jer sam naučila biti organizirana, opuštenija sam. Prvo se njima posvetim, obučem ih, nahranim, poigramo se, a zatim nađem vremena i za sebe (i obući nešto što nije trenirka, našminkati se povremeno, otići frizeru...), skuhati ručak, pospremiti i još stignem baciti oko na forum. Prije mi je sve to bila znanstvena fantastika, ali opuštenije prihvaćanje novih obveza i dobra organizacija čine čuda.
Što se tiče depresije, ponekad osjećam da mi dosta rutine, ali tu uskače MM koji pričuva klince dok sama ili s prijateljicom prozujim nekuda. A nakon toga sam kao nova. I slažem se s već rečenim u prijašnjem postu: ne znam kako mi prije djece nije bilo dosadno, kako sam upotpunjavala dan.

[ivanas]

S prvim djetetom mi je malo više vremena trebalo za presvlačenje, kupanje, oblačenje ali mi je taj kratki period od nekih pola godine mame s jednim djetetom bio od djetinjstva najmirniji i najopušteniji period u životu, kad je došlo drugo bilo ne naporno prvih mjeseci ali najviše zbog toga što je malena često povraćala, slabo jela, bila težinom ispod granice i kad je stalo to povraćanje nakon tri mjeseca i ona počela napredovati u svemu i postala vesela djevojčica kao da mi svanulo sunce i obećala sam sama sebi da si nikad neću dozvoliti niti da pomislim da mi je naporno s djecom dok su zdrava, jer ustvari i nije. pa je doslo treće i prilagodba i sve mi je bilo super, i on je samo upotpuno priču. Predivno mi je s njima, bila sam po drugi put na četiri dana sama bez njih doma, i prva dva dana mi je bilo super, obavila masu stvari plus raspremanje i sortiranje što je teško skad su svi u stanu, i teći dan mi je postalo pusto u napokon čistom, urednom stanu, s vremenom za sebe,odjednom mi je nedjelja postala preduga, ok, pročitala sam knjigu što dugo nisam, otišla sama na kavu s frendicom što stignem rijetko bez djece, otišla se rolati što nisam otkad imam djecu, prošetala sama uz more i čitala knjigu na suncu što nisam otkad imam djecu, i shvatila ustvari da sve za što sam imala vremena prije njih i u čemu sam uživala nije niti blizu užitak i zadovoljstvo kao kad mi svi skupa trčkaramo i šetamo uz more po sunčanom danu, pokušavamo prolistati novine i popiti kavu uz stalno mamakanje i tatakanje i da mi je tad ustvari ljepše nego kad pijem kavu i listam novine u miru.
I tako će brzo proći vrijeme dok su tako mali i slatki i trebaju nas i doći će period kad ćemo imati puno više vremena za svoje gušte ali treba sad uživati u svakom trenutku.

I stvarno, li stvarno mi nije roditeljstvo komplicirano niti teško (kad krene pubertet javim se, lako je govoriti iz ovih cipela).

Naš odgoj sigurno utječe na to kakvi će ljudi naša djeca biti ali mi se čini da su i neke stvari već urođene i moja djeca mi se u nekim stvarima čine kao gotovi ljudi. Koji odgajaju mene i tjeraju me da se mijenjam i preispitivam u puno većoj mjeri nego ja njoh. Nekad mi se čine i mudriji i pametniji samo manje iskusni nego mi veliki.

[Cheerilee]

Zapravo komplicirano mi je nezgodna riječ. Nije jednostavno, ne znamo sve. Moramo se prilagoditi i promijeniti prioritete.
Ali nije mi to komplicirano.

X



Meni također nije ni komplicirano, ni teško, ni iscrpljujuće!
Uživamo sad u petero, svaki dan odkrivamo nešto novo, upoznajemo se i učimo....

Meni s prvim djetetom nije bio nikakav šok, promjene su se naravno dogodile; nemožeš sjest u auto otić samo tako, nisi više sam, imaš nekoga za koga se bineš 24/7..... Možda zato jer sam kao jedanaestogodišnjakinja brinula o sestri pa sam u n eku ruku već imala dosta iskustva s bebama i znala sam dobro koja je to briga, odgovornost, odricanje....
Kad se rodio drugi dečkić cura je imala 17mj, isto nisam naišla na nikakve probleme,
isto tako ni kad nam se pridružio treći zvrk....

Malo dulje treba da se spremimo, naručamo i sl....

[alef]

Kako divnih postova ste napisale
Je, cinjenica je da smo razliciti, ali evo ja sam vise na tragu svih vas sto pisete kako je naporno, ali se snalazite, nego onih sto se pogube...
Malo mi prevelik broj tema s crnjacima za opcu populaciju
Valjda je sve u stavu... Ono, u wc odem s djetetom ako sam sama, kad on uvece zaspi mm i ja imamo svoje vrijeme... Ako ne stignem prije izaci iz pidzame, onda kad je rucak gotov istusiram se, presvucem, namirisem, stavim nakit, i budem ko sama sebi u gostima na tom rucku Ne uspijem svaki dan, ali trudim se. Da je kuca sredjena, i rucak gotov i ja sredjena i da uzivamo nas troje na balakonu uz kaficu I nije mi komplicirano nekako. Naporno je, ali ne u smislu da moram jaditi, vec naporno na jedan pozitivan, divan nacin.
Recimo, sinoc se mali budio 11 puta. I pospana sam. Ali to je nesto sto ide s malom bebom i ne dozivljavam to kao problem...
a to da ne znam sta sam radila prije bebe, istina Sad stignem sve isto plus sve oko njega... OK, kasnim s poslom tri dana, ali nadam se da cu normu nadoknaditi sad za vikend dok se mm bavi malim... (radim od kuce i vratila sam se na psoao kad je mali imao 2 mjeseca)

[rahela]

ništa mi nije komplicirano, samo nekad naporno
kad se Roko rodio, osim klasičnog umora od nespavanja i upoznavanja sa novonastalim situacijama, morali smo se nositi (a najviše ja) sa raznim vježbama, doktorima, dijagnozama...
nekako se do njegove 2. godine sve ipak riješilo u vrlo pozitivnom smjeru, tako da danas skoro pa i ne osjetimo te početne teškoće, koje se danas kad je krenuo u školu manifestiraju sa malo lošijom grafomotorikom pa opet treba dodatno vježbati, ali ne shvaćam to kao žrtvu
Korina kad se rodila, hendlala sam ju kao "sa lijevom nogom". Doslovno, ništa mi nije bilo problem, pogotovo u usporedbi s Rokom.
Odnos između mene i muža se mijenja pretpostavljam kao i kod većine. Kad je dijete malo, oboje smo fokusirani na nj, a čim poraste trudimo se posvetiti više vremena sebi, odnosno nama.

Iskreno, meni je bilo fantastično prije djece i ponekad se s nostalgijom sjećam tih divnih dana. Ali više zbog one bezbrižnosti, nego zbog nekih drugih razloga. Ponekad mi teško mi pada ta odgovornost za djecu, ali srećom muž je vrlo prisutan uz njih tako da jednako dijelimo tu odgovornost.

[Smajlich]

Prvih mjesec dana sve je izgledalo komplicirano, da kompliciranije ne može biti : prejak let down, grčići, bolna kičma, nesigurnost, soor.....uglavnom, ništa strašno, ali je tako izgledalo. Trebalo mi je vremena priviknuti se na činjenicu da nismo više muž i ja sami, da netko ovisi o meni, trebalo mi je vremena da se opustim i sve se fino posložilo. Porod nije bio trauma, dojenje nije bio problem, zdravo i pravo dijete, ma kud ćeš bolje!!

[Anemona]

Nisam čitala do kraja, ali sam se u ova dva posta našla.

Meni jeste roditeljstvo komplikovano.
I divim se onim mamama kad vidim da im to sve nekako dođe spontano, da odrađuju u hodu. Ja jednostavno nisam takva, moram da se skoncentrišem, nisam sposobna za multitasking, učila sam da kuvam zajedno sa početkom dohrane. Bila sam stvarno jako nesrećna dok je bila beba i dok sam bila stalno sama sa njom. Možda se to nije primećivalo jer kad god bih se videla sa nekom prijateljicom bila sam toliko oduševljena, nisam mogla da prestanem da pričam.
Uglavnom nešto što drugima dođe prirodno, ili ih donekle poremeti dolazak bebe ali se vrate u kolosek brzo, meni je trebalo dugo, dugo. Takva sam, i inače se sporo prilagođavam i prihvatam novine.

Ovako nekako sam se i ja osjećala. S jedne strane ništa mi nije bilo specijalno teško s malenim dok je bio beba, ali ja jednostavno nisam "mala beba" tip. Ne vidim veliku romantiku u gugutanju, pa redu preslačenja, pa redu hranjenja, pa redu spavanja, pa opet gugutanja,... meni je to strašno ograničavajuće - ne znam kako da se drugačije izrazim da ne zvuči glupo.
Sve mi je išlo kao od šale, ali bez obzira na to, nije mi to super razdoblje i ne uzdišem kad vidim bebicu do godinu dana starosti.

I zbog toga potpisujem Felix, a posebno u ovoj rečenici:

dovoljno je da kazem da nam je zivot puno precesto u safe mode-u nego da zapravo zivimo onako kako bi htjeli. postoji par prioriteta koji se moraju obaviti (da djeca jedu koliko toliko zdravo, idu spavati u neko normalno vrijeme, ima dovoljno oprane i suhe odjece, pelena/gaca, itd, da ponekad odu u park, i to je to), a ostalo ko sto rekoh - safe mode.

sto se kaze, da se djeca radjaju s 3 godine, svi bi ih imali po desetero. treba tih prvih par godina prezivjeti, a dalje je puno lakse. bar je tako nama (suprotno od one, mala djeca mala briga, velika djeca velika briga).

Od kad je maleni navršio godinu dana to je sasvim druga priča, i obožavam razdoblje kad je sve veči i kad možemo razgovarati, a ne da se samo ja "moram" kreveljiti i gugutati. Užas.

[rahela]

a ja bih baš rado preskočila onaj dio od godinu dana kad postanu mobilni (a još nesvjesni svih opasnosti) do recimo 3.-4.g

[Anemona]

Meni je "najteže" (namjerno je pod navodnicima, jer nije toliko teško, koliko mi je ograničavajuće) do godinu dana. Onda je puno lakše, a s dvije godine kad je prestao spavati popodne ja sam se preporodila.

[moia]

Onda je puno lakše, a s dvije godine kad je prestao spavati popodne ja sam se preporodila.

kako si to uspjela? ja bi rado da moja djevojčica prestane spavati popodne, ali ima tako neki čudan ritam da nikako da to uspijemo. prije 22 ili 22 i 30 nikad ne ode spavati, probali sve i svašta i to do zadnje minute je u punoj spremi, i onda spava do 7 ujutro nikad duže, baš nikad. a nekad se budi već i u 6, iako se po noći probudi bar još 2 puta radi piškenja. kako popodne ide u jaslice na igranje od 14-18 mora doma još odspavati bar nekih sat, sat i pol inače bi joj se počelo spavati u 17 i onda imamo problem.

[vissnja]

Anemona :hug: znala sam da ces me ti razumeti

[Iris]

meni je ovo prvo dijete i da- sve mi je komplicirano,od wc-a do bivanja samom u 4 zida po cijeli dan i depresije...zahtjevno dijete i bla bla bla... negdje među prvim postovima sam pisala i koliko se loše zbog toga osjećam posebice kad vidim tj.čitam o mamama koje uspješno hendlaju i po troje četvero djece i muža i kuću.to poprilično sroza osjećaj vlastite sposobnosti.ali eto,vrijeme ide,ja se sve bolje nosim sa svim i kako Koksy kaže,uživam u svojim malim dnevnim pobjedama.brinem se o bebi i sebi najbolje što trenutno mogu i znam,ne "zapuštam " sebe niti svoj odnos s mm-om,čistim,spremam
hoću reći, meni je trebalo vremena da se prilagodim i da "komplicirano" počnem gledati kao "izazovno".tak da meni osobno je pomoglo čitanje svih tih "crnjaka",jer kad znaš da je to normalno i da svi kroz to prolaze na početku,jasnije ti je da to treba prihvatiti samo kao fazu u životu. možda ću se i ja sebi jednog dana (s dvoje ili troje djece) smijati radi toliko drame nizašto,svi lako zaboravimo kako je imati trenutke slabosti,iako nam poslije izgledaju kao mačji kašalj...