Postavljanje granica kad je dijete 'tvrd orah'?

[Jurana]

casa, ne mogu ti reći da će se potpuno promijeniti, ali vjerujem da će dio onoga što ga muči prerasti.
Ja bih u njegovom ponašanju pokušala razlučiti što se da, a što ne da mijenjati, odnosno što je loše ponašanje, ako ga ima.
Plakanje, naravno, ne bih kažnjavala. Ali neko beskrajno cviljenje i cendranje ne bih dopustila. I svom mlađem ja pokušavam objasniti da sve što ga muči, može vebalizirati bez cviljenja - na njegovoj razini.
Kažeš da mu sat vremena ranije nešto najaviš, a onda mu najavi još pola sata i još pet minuta prije. Granice čvrste, ali fleksibilne ( znam što ste svi sad pomislili) - u smislu da odlučiš da ćete krenuti iz kuće u razdoblju od 15.45 do 16.15, a ne baš u 16, ali onda da se ne prelazi onih 16.15.
Kad se žali da mu nešto ne odgovara, ne tvrdim da mu je dobro i da mu ništa ne fali, nego pokušavam pokazati razumijevanje (npr. Znam da je teško odlučiti se između više autića, a ne: Kako te nije sram kukati, budi sretan da imaš tolike igračke! ) Ako mu (im) oponiram, kukanje se rastegne unedogled, a kad se složim da im je teško, brže se umire.
I tako, svaki dan nova borba.

[casa]

casa, ne mogu ti reći da će se potpuno promijeniti, ali vjerujem da će dio onoga što ga muči prerasti.
Ja bih u njegovom ponašanju pokušala razlučiti što se da, a što ne da mijenjati, odnosno što je loše ponašanje, ako ga ima.
Plakanje, naravno, ne bih kažnjavala. Ali neko beskrajno cviljenje i cendranje ne bih dopustila. I svom mlađem ja pokušavam objasniti da sve što ga muči, može vebalizirati bez cviljenja - na njegovoj razini.
Kažeš da mu sat vremena ranije nešto najaviš, a onda mu najavi još pola sata i još pet minuta prije. Granice čvrste, ali fleksibilne ( znam što ste svi sad pomislili) - u smislu da odlučiš da ćete krenuti iz kuće u razdoblju od 15.45 do 16.15, a ne baš u 16, ali onda da se ne prelazi onih 16.15.
Kad se žali da mu nešto ne odgovara, ne tvrdim da mu je dobro i da mu ništa ne fali, nego pokušavam pokazati razumijevanje (npr. Znam da je teško odlučiti se između više autića, a ne: Kako te nije sram kukati, budi sretan da imaš tolike igračke! ) Ako mu (im) oponiram, kukanje se rastegne unedogled, a kad se složim da im je teško, brže se umire.
I tako, svaki dan nova borba.

Da, sve ove savjete sam više manje uspješno provodila s dvoje starije djece i upravo to objašnjavam, tu činjenicu da kod najmlađeg ako je on nezadovoljan, i čak ako uspije sam verbalizirat razlog nezadovoljstva moje razumijevanje, volja da mu pomognem i pomoć ne mijenjaju nezadovoljstvo... Ono on i dalje plače i tako dok sam ničim izazvan ne prestane... I mi nemamo problema s izlascima, mi izlazimo kad ja odlučim i nemam ja problema s postavljanjem granica. Čak ne bih rekla ni da on ima problema s postavljenim granicama, više on dnevno mora biti 3-4sata jaaako nezadovoljan, 3-4 sata cvileći i pola sata zadovoljan a ostatk vremena se bavi svojim poslovima u kojima mu se braća, ja i mm možemo ali i ne moramo pridružiti. Evo, naš tipični primjer je: idemo van, on je za, ali on se ne želi prvi obući, pa ja spremam prvo srednjeg dok on vrišti mama, nemoj oblačit t., pa ja spremam njega, pa on neće da ja spremam njega dok nisam obučena, pa spremam sebe dok on otvara vrata jer on nas neće čekat, pa ja i t. krećemo a on drži kvaku jer on neće ići van. pa krenemo , ja ga nosim, pa bi on hodao, pa ga spustim, pa plače da on neće hodat, pa ga dignem, pa on plače da nek ja nosim njih obojicu i tako dalje nastavi niz, sveukupno pola sata 45 minuta, pa odjednom prestane i kaže mi smirio sam se. I onda ja sljedeći dan obrnem redoslijed pa on jednako plače, pa idući dobijam nosit, on jednako plače, pa idući , odbijam krenut dok se ne smiri, pa on jedanko plače... Zaključak: ja se trudim ponašat kao da on nije takav, dogovorit se s njim, ne reagirat na sitne provokacije, najavljivat, ignorirat sve u nadi... Najjače mi je da otkad je naučio govorit doslovno na pitanje što je??' dok plače odgovara ništaaa.... I još jedna crtica našeg obiteljskog života u nekoj fazi oko godine dana kad bi se naljutio lupao bi glavom o pod ( to je radio i drugi sin, par puta pa kad je uvidio da ne pomaže prestao), ali on je lupao glavom o pod jedno 6 mjeseci i jednom je lupao toliko jako da mu krv počela ići iz nosa, a on i dalje lupa... O takvim tvrdim orasima ja govorim, a ne o onom da dijete od 2, godine ima povremeni histerični ispad...

[crnka84]

Evo, naš tipični primjer je: idemo van, on je za, ali on se ne želi prvi obući, pa ja spremam prvo srednjeg dok on vrišti mama, nemoj oblačit t., pa ja spremam njega, pa on neće da ja spremam njega dok nisam obučena, pa spremam sebe dok on otvara vrata jer on nas neće čekat, pa ja i t. krećemo a on drži kvaku jer on neće ići van. pa krenemo , ja ga nosim, pa bi on hodao, pa ga spustim, pa plače da on neće hodat, pa ga dignem, pa on plače da nek ja nosim njih obojicu i tako dalje nastavi niz, sveukupno pola sata 45 minuta, pa odjednom prestane i kaže mi smirio sam se. I onda ja sljedeći dan obrnem redoslijed pa on jednako plače, pa idući dobijam nosit, on jednako plače, pa idući , odbijam krenut dok se ne smiri, pa on jedanko plače... jednom je lupao toliko jako da mu krv počela ići iz nosa, a on i dalje lupa... O takvim tvrdim orasima ja govorim, a ne o onom da dijete od 2, godine ima povremeni histerični ispad...

e to, hoću neću. totalno nezadovoljan kako god ja reagirala, ako prihvatim - nije dobro, ako je po mom - nije dobro. i onda isto nakon nekog vremena kaže: e sad sam dobro. moj se nikad nije samoozljeđivao, ali je u stanju 100 puta udariti glavom o isti štok, ili bez granice se u krug ( obavezno blizu štoka ) i klepiti glavom, izurla se, pa se nastavi vrtiti