Pa dobro, ne daj joj da ga lupi :kez: Ali ti slobodno koji put pokaži da ti je i "te bebe" koji put dosta Daj bebu mužu, uzmi malu u krilo i reci : "Joj ta beba, baš je teška, ruke me bole. Jedva čejkam da naraste kao ti pa da ga ne moram toliko nositi." Ili tako nešto. Prečesto svi treperimo oko beba, puni smo razumijevanja za njihov plač, padamo u ekstazu čim naprave nešto novo - a starije korimo, govorimo im da čekaju, i ne mazimo niti im se obraćamo tako, jer su sad već veliki, veći... a nisu. Uglavnom im je samo tijelo naraslo, ili ih vidimo većima jer držimo malu bebu. Iznutra su jednako tako mali i potrebiti. Možda čak i više. Znam reći da je prvorođenima uvijek teže, jer oni pamte vremena kada su bili jedini, i sve je bilo njihovo - sve igračke, sva pažnja... Ne kažem da ispade treba tolerirati, nikako, već da moramo imati razumijevanja. I koliko god prvo dijete "izgubi" kada dobije brata ili sestru, još više dobije, jer ta ljubav i divljenje mlađih, to je nešto neprocjenjivo.