Moja je priča pomalo neobična.. Moj je muž već bio bolestan kad sam ga upoznala, zaljubila se i odlučila ostati s njim bez obzira na sve. Odlučili smo imati djecu - on je to jako želio, kao i ja. On je bio moj muž, ljubav mog života i ja sam htjela njegovo dijete. A nakon što sam rodila prvi put, bilo mi je samo bitno da stvorimo tom našem biću braću i sestre.

Cijelo vrijeme sam mislila da sam spremna na ono što će usljediti, iako sam se istovremeno nadala čudu. I mislila sam da će nakon što sve bude gotovo nastupiti i neka vrsta olakšanja, jer nije lako živjeti uz saznanje da je svaki dan možda zadnji.

Ali nisam bila spremna. I nema nikakvog olakšanja, sve je preko noći postalo daleko teže.

Sva sreća pa sam neovisna u svakom pogledu. Imam emocionalnu i praktičnu podršku od uže i dalje obitelji, i moja djeca su okružena ljubavlju, ništa im ne fali.

Osim tate.

Kaže mi jedna bliska prijateljica - ti si sretna. Imala si nešto što mnogi drugi nikad ne nađu u životu. I svojoj djeci možeš pričati samo najbolje i najljepše o njihovom ocu. Ali ja to trenutno ne mogu tako gledati. Možda jednog dana. Za sada u meni postoji samo ogromna praznina, pregolema tuga i nagon za preživljavanjem.