Prestanak pusenja

[Zuska]

ali, u ovoj fazi u kojoj sam ja pitam se ima li to prestajanje ikakvog smisla ukoliko ću ostatak svog života biti ovako isfrustrirana?

Nema smisla ukoliko ne promijeniš stav. Dok na sebe gledaš kao na žrtvu koja se odriče nečeg lijepog i zamamnog, takvo prestajanje je, znam iz vlastitiog iskustva, privremeno. Sve dok ti budeš zavidila onima koji i dalje puše...nema tu prestajanja.

Kad sam stvarno prestala pušiti i kad sam si iskreno rekla, da to je to, ja STVARNO to više ne želim, oprala me neopisiva sreća i radost. Tjednima sam bila sretna i radosna, poletna, bez krize i bez zavisti. Jer ako je itko trebao biti zavidan, to su pušači koji su ovisni i koji se truju, a ne ja koja sam tome rekla dosta.
Bila sam sretna jer sam napokon znala da sam sama sa sobom iskrena, što prije nije bio slučaj, osjećala sam se oslobođeno.
Ne pušim već preko 5 godina, možda sam imala 2-3 krize i to po nekoliko sekundi - tipa u kafiću gledam osobu koja puši i mislim si, uh. Ali za tri sekunde si mislim, bolje neka si ta osoba kaže uh.

Uglavnom, jako mi je puno značila promjena filma u glavi - ja nisam žrtva jer se ODRIČEM cigarete, dok sam pušila bila sam žrtva. Sad sam super jer dobivam život bez smrada, bez nikotina i hiljade drugih otrova, dobivam život u kojem ću djetetu moći pogledati u oči i reći da je cigareta nešto loše, a pri tom neće mene gledati kako dimim. Dobivam život u kojem ću si moći reći da se sa svojim zdravljem više ne kockam namjerno i uludo.

Rekla si da si pročitala sve. Jesi li čitala Carra "Lako je prestati pušiti?" Znam da naziv zvuči tipično selfhelpovski, ja baš ne volim tu vrstu literature i ne konzumiram je, ali ovo je napisano puno drukčije. Mene je osnažilo u promjeni filma.

[vikki]

Nema smisla ukoliko ne promijeniš stav. Dok na sebe gledaš kao na žrtvu koja se odriče nečeg lijepog i zamamnog, takvo prestajanje je, znam iz vlastitiog iskustva, privremeno. Sve dok ti budeš zavidila onima koji i dalje puše...nema tu prestajanja.

Kad sam stvarno prestala pušiti i kad sam si iskreno rekla, da to je to, ja STVARNO to više ne želim, oprala me neopisiva sreća i radost. Tjednima sam bila sretna i radosna, poletna, bez krize i bez zavisti. Jer ako je itko trebao biti zavidan, to su pušači koji su ovisni i koji se truju, a ne ja koja sam tome rekla dosta.
Bila sam sretna jer sam napokon znala da sam sama sa sobom iskrena, što prije nije bio slučaj, osjećala sam se oslobođeno.
Ne pušim već preko 5 godina, možda sam imala 2-3 krize i to po nekoliko sekundi - tipa u kafiću gledam osobu koja puši i mislim si, uh. Ali za tri sekunde si mislim, bolje neka si ta osoba kaže uh.

Uglavnom, jako mi je puno značila promjena filma u glavi - ja nisam žrtva jer se ODRIČEM cigarete, dok sam pušila bila sam žrtva. Sad sam super jer dobivam život bez smrada, bez nikotina i hiljade drugih otrova, dobivam život u kojem ću djetetu moći pogledati u oči i reći da je cigareta nešto loše, a pri tom neće mene gledati kako dimim. Dobivam život u kojem ću si moći reći da se sa svojim zdravljem više ne kockam namjerno i uludo.

Potpisujem ovo od riječi do riječi, kod mene je bio isti proces. S tim da nisam ništa čitala i nisam u ovih osam godina otkad sam prestala imala ni jednu jedinu krizu.
Ja sam se zapravo nekoliko godina spremala prestati i u tom vremenu počela pušiti sve manje, zadnjih nekoliko godina to je bilo tri-četiri cigarete. I nisam nikad zavidjela onima koji puše, čudila sam im se kao što sam se čudila i samoj sebi jer nisam taj tip. Bila sam tip koji se puno kreće, pliva, hoda, biciklira i s cigaretom se nisam dobro osjećala.
Prestanak pušenja donio mi je neopisivu slobodu (onako, kao kad sam diplomirala ili položila vozački i kupila auto). Kavu sam pila s većim guštom, sve sam radila s većim guštom jer sam konačno to bila ja - bez cigarete.

[mayato]

Bila sam tip koji se puno kreće, pliva, hoda, biciklira i s cigaretom se nisam dobro osjećala.

I ja isto...

U principu ja ne zavidim onima koji puše, ne, nego, ono, ne pijem, ne kockam, ne izlazim...ta cigareta mi je, ma neznam, zadnjih 20 godina partner...u svemu...i sad, koliko ja stvarno snažno želim prestati jer, ne odgovara mi ta cigareta, ni ona prva ujutro, ni ona posljednja navečer, pušim na pol pa gasim jer ne mogu, smeta mi,o okusu u ustima da ne govorim, kao da sam iz kanalizacije ispala, pa me peče jezik, pa mi se vrti u glavi, a kad se sjetim ljeta i vručina, a ja vani na +40 vučem vruči smrdljivi dim...ma fuj...fakat!
O primjeru djetetu da i ne govorim...bljak...
Znači, kod mene jest prisutna stvarna želja i to unatrag par godina...ali, kad god sam pokušala prestati pojavile bi se histerija i suze, potpuno iracionalno gledanje na probleme...preuveličavanje i opće nezadovoljstvo...
I onda mi bude žao i muža i djeteta jer, mislim si, bolje da pušim i da sam vesela nego da ne pušim i da sam rospija.
Ali, sad sam odlučila ustrajati i zaista se kontroliram...dobro, planem na muža, ali, kako je on zaključio, on je taj koji je nervozan posljednje vrijeme, ja samo odgovaram na njegovu napetost...
A ja bih voljela biti cool jer svaki put kada planem u meni se počne kotrljatiželja za cigaretom...i onda kad se razmaše sukob, želja se također razmaše.
Dok sam mirna i u zeng-u, sve je ok.
I ja se veselim tom oslobođenju od ovisnosti, veselim se čišćenju organizma, čak sam si napravila sirup od maslačka za proljetnu detoksikaciju organizma...vjerujem da ću ustrajati...mislim, nadam se...jer stvarno, ako se sada opet vratim nečemu što NE ŽELIM i što mi ne daje užitak, onda neznam kako bih se okarakterizirala?
Cigarete meni ne daju nikakvo zadovoljstvo, frustrira me taj MORAM zapaliti (jer mi je razina nikotina u krvi pala).
Nervira me kad malenoj kažem usred igre: "Idem zapaliti samo jednu, brzo se vratim."
Ili: "Čekaj dok popušim."
Frustrira me što visim na balkonu, držim kavu u jednoj ruci i uvlačim u sebe dim cigarete jer to MORAM, a ne ŽELIM.
Jer ne želim.
I evo, 4. dan polako prolazi...