I moji bi pristali na svakodnevne noodlese, samo specijalna piletina

reakcije ko iz prvog posta su gotovo pa pravilo za bilo koje jelo koje skrene sa kolosijeka uobičajene hrane
Prilagodila sam se tako da većinom radimo stvari koje vole, a onda kad mi doguli i kad odlučim napravit nešto drugo, stavim to na stol uz obavezne disclaimere da prva osoba koja kaže bljak ili fuj ostaje bez ekrana (rok je određen time kako sam raspoložena)
Hrana nekad fluktuira s jedne na drugu stranu, pa nešto što je bilo bljak postane jedan od favorita (npr riži biži), a nešto što je bilo super postane problem (nedavno krumpiri kod male).
Stariji je sad već u stadiju da čak i kad mu se baš i ne sviđa, u stanju je ipak pojest do kraja, i to mi je savršeno, više od toga ne tražim. Nekad ga zapričam o temamama koje su mu zanimljive, da ne pokvari meni i mužu gušt objašnjavanjem na koje sve načine je ta hrana koju jede grozna.