Potpisujem andiko za prvo dijete i gubitak slobode.
Printable View
Potpisujem andiko za prvo dijete i gubitak slobode.
Meni su prve godine a A. bile kao da sam neprestano u stanju "yellow alert". Onako, stalna, nepopuštajuća pripravnost. Ali sam i neizmjerno uživala, stvarno neizmjerno.
Nije me pogodio gubitak slobode kad se rodio, nego kad je trebao navršit godinu dana. Iz nekog čudnog razloga, u meni je opstala slika da su djeca bebe do godinu dana, jer kao, s godinu dana progovore, prohodaju - i to je kao to, lol. Kad sam shvatila da se ništa s godinu dana neće promijeniti, sledila sam se. Pa dokad ovako, dovijeka? eto tako sam očajavala.
S M. je bilo najbolje, a i ona je najbolje prošla s nama. Imali smo kondicije, imali smo mir u sebi, nismo se bojali prepustit da nas preplavi do kraja (jer smo naučili da se ne treba branit od prepuštanja djeci tj. s današnjim iskustvom i utakmicama u nogama puno bolje znamo balansirati sebe i njih tako da obje strane dobiju više).
Sad nas čekaju prva pubertetska iskustva, tu stojimo i čekamo, nemamo pojma šta će nas snaći, Potajno se nadamo da ćemo proć lišo :mrgreen:
ovca će ovaj puta imati samo jedno dijete koje se budiCitiraj:
palčica prvotno napisa
Meni je mantra prvih godinu bila "Deny yourself" - uporno sam odbijala misliti na sebe i svoje potrebe (osnovne potrebe kao hrana ili wc ili san) jer je to bio jedini način da ne skrenem s pameti.
Moj je ego postao nula, ja nevažna, puko preživljavanje. I ne yellow allarm, već red allert 24/7.
Apropo roze vjeverice, prošli tjedan sam zaspala na nogama, mislila sam da je to nemoguće, ali je - moguće je.
Sinoć, u 2 ujutro mi je Palčić zaplakao i probudio brata, pa se oboje derali, a ja u polusnu, još pod dojmom sna kojeg sam sanjala, tražim kalkulator da izračunam gdje je greška (sanjala sam nešto o poslu) i ne mogu shvatit zašto se taj zvuk (dječji plač) ne stišava unatoč tome što sam sve izračunala točno i predala na vrijeme. Trebalo mi je 10-ak minuta da spoznam da mi djeca plaču i da nema koraka kojeg sam propustila ili roka kojeg nisam ispoštovala, već da trebam dić guzicu i opet uspavat djecu.
Ako noćas bude ista priča, mislim da će svisci motat čokolade po sobi :lol:
Ako ništa valjda će netko otvoriti kliniku za majke gdje će nam, umotane u one fine košulje dok promatramo u vrtu ružičaste vjeverice ili veprove (ovisno o situaciji), netko ponekad i počupati obrve. :lol:
Ja sam si danas išla nešto kupiti za obući, doduše sa čedom - ok nisam našla, ali sam otišla. I zakazala kod frendice bjuti tretman i iako sam se odmah počela preznojavati i mučiti s mislima uz želju da otkažem, neću zbog sramote, jer se odrekla klijentica koje joj plate da mene sredi....mada kažem, muka mi je ostaviti čedo na sat, dva (nisam normalna).
:lol:Citiraj:
Sumskovoce prvotno napisa
Kako preživjeti naporne trenutke: vicom. Joj, stvarno imate šaljive trenutke.
jesi tako i s drugim i s trećom?Citiraj:
vertex prvotno napisa
ja sam naopaka, meni je teže pao gubitak slobode s m nego s j.
s j sam nekako bila, nemam pojma, opijena, i bolio me k za slobodu.
al s m je izostao taj osjećaj opijenosti.
i bilo mi je teže na neki način. jer sam se stalno, non stop pak opterećivala ko je zakinut :roll: a non stop je neko bio zakinut :roll: il j jer je do sad imao svu našu pažnju, a sad više nema. il m jer je j imao svu našu pažnju, a ona, jadna, nikad neće imati sama svu našu pažnju. :roll:
iz ove perspektive mogu reć da sam bila blesava.
no, i dalje stojim, nespavanje je najgore. kad se budiš iz noći u noć, ne možeš biti normalan nikako.
sve ovo mogu potpisatiCitiraj:
cvijeta73 prvotno napisa
i meni je puno gore pao gubitak slobode s 2. i naročito 3. djetetom, nego s prvim
ali realno tako i je, što ne?
kad imaš samo jedno dijete, imaš i puno više slobode
više djece je teže uskladiti
Podpis pod cijetu i laumi. I nama je bilo treće dijete najveći šok. Na prvo dijete smo bili totano spremni i ništa nas nije moglo iznenaditi (barem mene, muža malo manje ,-)...Drugi je bio onako - baš easy, nije mi bio neki napor iako nije bio baš cool beba (čitaj nije spavao cijele noći, brrr)...A treći - za ubit se! Poklopio se naš umor od svega i njegov karakter i još smo bili puno po bolnicama ...Kad me danas frendice koje su imale djecu kasnije pitaju kako mi je bilo tih prvih par godine jim kažem da se u stvari ni ne sječam, da je sve onako u magli...i istina je. Ne sječam se dali sam imala mučnine u trećoj trudnoći, kada je mali dobio prvi zub, kada je išao poćeo ić na kahlicu, ništa neznam (a za prvu klinku znam sve).. Koma. Nespavanje je stvarno najgora stvar, sve drugo se preživi ali to nespavanje - koma.
I Palčica, izdajanje - to je stvarno napor. Moja šogorica je rodila bebu u 24tj i izdajala se dok mali nije napunio godinu dana. Koma. I svaka čast mamama koje to rade, njima treba dignuti spomenik. Ja neznam dali bi imala snage za to, jedva sam digla majcu i izvadila cicu...
..ali da moram ponovo - opet bi imala malu razliku jer trenutno nam je baš ok. Nekako smo ulovili baš zadnji vlak da jih zanimaju iste stvari - kino, predstava, aktivnosti. Kada idu na plivanje (idu svi u istom treminu) imam sat i pol samo za sebe :-)..
evo, ovo je dobroCitiraj:
palčica prvotno napisa
ne razmišljaj što će biti nego samo kreni
ništa se neće dogoditi dok se vratiš, baš ništa :-)
ps - vjerojatno je glupo savjetovati ovakve stvari, ali možda da onaj tko ga pričuva, a bude ga hranio izdojenim mlijekom, to obavi na žličicu da bude sporije i zabavnije
Nema kod njega sporosti u jelu. Za sekundu se usrče izdajano i po sat vremena. Daj što daš, odmah i sad - njegovo geslo. :roll:
:lol: ajme....i meni se ovaj deranči po noći, pa se nekad u bunilu budim totalno nesvjesna kaj je to... al evo, uzela sam mu sisu i malo bolje spava probudi se samo 2-3 puta. to mi je super... i meni se čini kad si naspavan - nemas frke. moja djeca stvarno nisu zahtjevna...ali ih ima :mrgreen:
ja quotaka sumskovoce... palčica - samo navali nesto za sebe, bar da prekines rutinu. bit ce bolje...
vi ste pukle skroz :lool: ote spavati :mrgreen: :love:Citiraj:
andiko prvotno napisa
:( da sam barem manje nervozna....tako zelim i drugo djete,trece....ali bojim se da cu bit jos nervoznija i onda mogu u ludnicu :)
Ma ne, bembola, nećeš u ludnicu, nego ćeš oguglat na to :mrgreen:
Ja se noćas naspavala, pa mi roditeljstvo ima dvije dobre strane danas
Vezano uz cvijetin post o osjećaju da se jedno dijete zakida, eh, znam taj osjećaj (samo što je mene istovremeno oprao i gubitak slobode i paranoja od zakidanja djece)
Na početku sam jako patila jer mi nikad ni jedno dijete neće bit jedinac, samo on pažen i mažen. Došla su mi dvojica u tandemu, i od starta su morali dijeliti pažnju.
Ali kako su moja djeca maleni egocentrici, vrlo su brzo naučili izboriti se za moju pažnju, oni dobiju sve što im treba, kad im treba i koliko im treba (igre, nosanja, maženja, poljubaca, zajedničkog vremena 1na1) a meni ne ostane ništa. Dakle, nisu djeca zakinuta, već mama. I više me ne pere ama baš nikakva grižnja savijesti da jednom dam više ili drugom manje, sad samo znam da sebi dam najmanje i da će mi uskoro puknut film.
neces. bit ce ti lakse. lakse ces prepoznat svoje stanje i s njime se nositi.Citiraj:
bembola prvotno napisa
:mrgreen:Citiraj:
Sumskovoce prvotno napisa
Jesam, uz neke razlike. S D. malo manje, njega je dopalo takvo razdoblje u našem braku da je bio malo po strani, i osjeti se to na njemu. A bilo je malo i ovoga o čemu ti pišeš, ali ništa značajno (ako se dobro sjećam). A mala - ona je dobila kraljevski tretman. Imala je definitivno najbolju mamu i najboljeg tatu, u prvim godinama. Dalje ćemo vidjet, uvijek se stigne zabrljat.Citiraj:
cvijeta73 prvotno napisa
Jesam, uz neke razlike. S D. malo manje, njega je dopalo takvo razdoblje u našem braku da je bio malo po strani, i osjeti se to na njemu. A bilo je malo i ovoga o čemu ti pišeš, ali ništa značajno (ako se dobro sjećam). A mala - ona je dobila kraljevski tretman. Imala je definitivno najbolju mamu i najboljeg tatu, u prvim godinama (edit: od njih troje). Dalje ćemo vidjet, uvijek se stigne zabrljat.Citiraj:
cvijeta73 prvotno napisa
Čitam vas i pokušavam se tješiti... Noćas opet x buđenja, a između pola noći i 3 ujutro svake 3-4 minute (ne preuveličavam). Ja sam zombi na rubu snaga, a trebala bih kao raditi... Najgore mi je kad mi netko kaže da odspavam po danu, to nikad nisam mogla, prije ću past u nesvijest...
Svako toliko zabulaznim o drugom djetetu.
I da se nadopunim - moji su odlični spavači. I velika je dobna razlika među njima. To su bitno olakšavajući elementi. Doduše, kasnije je donekle prednost manja dobna razlika, veće su šanse da budu slični interesi i mogućnosti.
Zuska - koliko sam shvatila ti osim što ne možeš spavat danju, ne možeš ni zaspat nakon što te Giga probudi noću :(
kako je ona sada? Jeste rješile gljivice? I kako stojite s prestankom dojenja? Sve to utječe na moje malce, pa bi tako moglo i na tvoje.
Kod nas Dobrici izbijaju sve 4 četvorke od jednom, vilica mu je kao ratno polje, pa se budi malo češće. Ali ja nisam od onih koja ima probleme sa spavanjem, mogla bi zadrijemat i tu na jobu da znam da me nitko neće skužit :mrgreen:
Vertex - ima jedan detalj koji je supač kod djece iste dobi - moji se znaju sami igrati po sat i pol bez da me se uopće sjete, pa stignem i skuhat i pojest. Naravno da naprave štalu oko sebe, pogrizu sve čega se dočepaju, ali mala je to cijena za ručak skuhan i pojeden u komadu. Kako je kod tvojih? Igraju li se zajedno kad su tako različite dobi?
Jeste li je pokušali staviti da spava sama u sobi ? Već sam ti negdje napisala da nam je to sa starijim bio pun pogodak, a sad razmišljam da isto napravim i s ovim malim.. On se budi čim se netko od nas okrene u krevetu, povuče jorgan, zahrče... You name it. Imam osjećaj da mu naša prisutnost jednostavno ometa san (što se sa starijim pokazalo točnim).Citiraj:
Zuska prvotno napisa
moja je do 1 u noci sama u nasem krevetu, a opet se budi do tada 2-3 puta u ovoj fazi...
A to ti je po onoj "i ćorava kokoš nagodi zrno", pa smo i mi tako, poslije 2 godine nespavanja, nagodili ono što je trebalo starijem (iako sam tijekom te 2 god već bila zapazila da bolje spava kad je u krevetiću, nego s nama u krevetu). Sad nagađamo što bi moglo uspavati mlađeg :mrgreen:
Nismo, Rehab. Već mi je svemirski napredak taj da je uspavljujem i bez cice, i bez plača, ali moram leći s njom (a u mali krevetić to, je li, ne mogu). Mislim to pokušati sad na proljeće pa ćemo vidjeti.
Ima li tvrd san kad tek zaspe ? I ja sam uvijek morala ležati sa svojim, onda bi kad zaspe sačekala 5 min i polako ga prebacila u krevetić. Isto tako i s mlađim. Možeš pokušati, pa da vidiš hoće li tako bolje spavati.
Mi smo sinoć imali ludu, besanu noć, mali je ostao bez glasa koliko je plakao :drama: Nemam pojma kako ću preživjeti današnji dan.
[QUOTE=Zuska;2350395]ali moram leći s njom (a u mali krevetić to, je li, ne mogu)./QUOTE]
Sad si me sjetila da sam se znala u najluđim fazama, kad ga je to prebacivanje budilo, znala uvući s njim u krevetić i tu ga uspavljivati :lol: Ne pitajte kako mi je to uspijevalo :mrgreen:
Mi imamo slučaj da Palčić traži doći u veliki krevet samnom čim me čuje da sam ušla u spavaću. I mirno spava dok sam s njim. Čim se maknem iz kreveta, on počinje kenjkati. Pa me zamijeni muž. Mali mu se unese u lice i spava dalje još par sati. Očito želi spavati uz nekoga. U pravilu nam to ne smeta, ali zna biti izuzetaka.
Rehab - suosjećam s tobom danas
Sve potpisujem.Citiraj:
winnerica prvotno napisa
Meni je nespavanje bilo istinsko mučenje. Toliko sam bila napeta da mi se cijelo tijelo trzalo na najmanji šum i zvuk. Čak su mi i živci pored oka znali titrati :( toliko sam bila premorena, neispavana, uuuumorna.
Imati malo dijete u kući, ako nisi potpuno kul, i ako želiš napraviti baš sve kako treba (a ni sama nisi sigurna ili ne znaš kako), predstavlja ooogroman stres.
Moji su dečki jako bliski, ali pola vremena u ratu. Tako nekao. Puno se druže i puno se (i nemilosrdno) svađaju, povjeravaju se jedan drugome, A. je voljan često povest D. sa svojim društvom, isti čas kad dođu doma pitaju di je ovaj drugi i slično. Međutim, ta razlika u godinama je i popriličan izvor frustracija za D., koji sebe smatra ravnim starijem bratu, a mlađi je četiri i po godina i to je jako puno. Zadnjih nekoliko godina je tako da odu negdje zajedno, rade nešto po koji sat i slično, ali trebalo je to dočekat. A onda smo dobili i M. Tako da je u nas to sve skupa rastegnuto na puno godina, zapravo, već trinaest godina imamo nekog malog, s dvije pauze po otprilike godinu dana, recimo (kad je A. imao oko 4 godine, pa poslije D. oko četiri godine).Citiraj:
Sumskovoce prvotno napisa
M. sad polako ulazi u njihovo društvo, ali teško mi je predvidjet kako će to izgledat. U principu, oni je drže za sebi ravnu i ne daju joj popusta, umrem od smijeha kad se A. s njom svađa kao da su vršnjaci. S druge strane, gušt je vidit kako se iskreno oduševe i raznježe nad nekim njenim biserima.
Važno mi je da se povremeno razdvajamo i da i jedan i drugi nešto vremena provode samo s njom, bez drugog brata, jer tako puno laše krene interakcija.
Bude mi nekad žao što toliko stvari koje bismo sad mogli radit s dečkima, opet ne možemo ili rijetko možemo jer imamo jedno malo koje traži svoje.
Ali da se razumijemo, sve su to nijanse, svaka kombinacija ima svoje dobre i loše strane.
Vertex, otkad se tvoji sinovi druže?
Jer moji se slabo međusobno obadavaju.
Vertex - kako mi je lijepo to čitati :heart:
Ja imam 7 godina starijeg brata, nije me podnosio sve dok nisam napunila 15, a on 22. Tada sam i ja i moje frendice postale zanimljive :mrgreen: i od onda smo nerazdvojni. Najintenzivnije je bilo za vrijeme moje srednje škole, on je tada počeo radit u inozemstvu. Bili smo tako povezani da sam znala da li je on tužan ili nostalgičan jer ga nema doma, bez i jedne riječi. Malčice smo se odvojili kad se oženio, ali to je normalno, njegova žena njemu treba bit carica i apsolutni br.1 - tako i je. I ja sam sretna zbog toga. Ali ni dan danas ne prođe tjedan, a da se ne čujemo bar na sat vremena i sve si ispričamo u detalje. Nisam nikad donijela važnu životnu odluku bez da sam ga pitala za mišljenje.
Ali, kad sam ja bila mala, naši su ga roditelji natjerali da ubrzano odraste, morao me čuvati i brinuti se za mene iako je i on bio dijete. Još pamtim prve noći van roditeljskog kreveta (ja sam spavala sa svojima do moje 7. godine) i žicanja "Braco, mogu doć s tobom u krevet" :zaljubljen:
Sad si me sjetila, Sumskovoce, A. i D. su par godina spajali krevete u svojoj sobi, onako da bude kao bračni :D
Jurana, nije tu bilo još prave povezanosti u dobi tvojih sinova, dapače, mislim da im je to bio najgori period (nemaš mjesece u potpisu pa ne znam točno). Negdje do godinu dana mlađeg je bila idila, onda tamo oko godine i po pa do dvije i po, tri više je davalo na pakao, lol, a recimo negdje od D.-ove 4 da se zapravo druže. Sjećam se da su išli sami u osvajanje Orlove glave (neka stijena u našoj uvali) onog ljeta kad je D. imao 4 i po. Ima taj odnos uspone i padove, nekad smo i očajavali koliko se mlate (a s tako nepravednim odnosom snaga), plus što je D. razvio neke vrlo nesimpatične strategije borbe za opstanak. Ali na kraju, puno toga o nama ovisi, o tome koliko vidimo i kako reagiramo.
sumsko, a meni je lijepo tebe čitati :heart:
nemaš pojma koji je ovo melem za oči, iz današnje perspektive kad se apsolutno ne podnose. a razlika su tu negdje.Citiraj:
nije me podnosio sve dok nisam napunila 15, a on 22. Tada sam i ja i moje frendice postale zanimljive i od onda smo nerazdvojni.
iako, i ja i sestra smo se počele družiti tek kad je ona krenula u srednju školu, dakle, tu negdje. 5 godina razlika.
a kad čitam vertex, dođe mi da imam još jedno :mrgreen:
Da, ovo sam mislila, a mogla sam baš i napisati :)Citiraj:
cvijeta73 prvotno napisa
Vertex, cvijeta thanks, dođe mi da ga odmah nazovem i kažem mu kako ga volim :heart:
Al već će mu to žena reć, kad se logira na forum :mrgreen:
joj što ste me lijepo nasmijale i oraspoložile ovom temom....i to nakon što sam po drugi put uspavljivala svog 4-mjesečnog sina i u iščekivanju sam sljedećeg istvremeno čuvajući stražu nad svojim munjenim psom koji je navikao da koji god drek čuje ili vidi kroz balkonska vrata zalaje što je naravno nedopustivo u tišini koju manijakalno nastojim održati u strahu od ponovnog nanašanja svog 8kg teškog bebača.....(koja rečenica???) a sad ozbiljno, suosjećam se sa svima mamama kojima je teško, razumijem ih u potpunosti i drago mi je što postoje ovakvi načini da čujemo jedni druge i izjadamo se u miru božjem..meni prvih dva mjeseca nije bilo teško, muž mi je bio bez posla pa mi je pomagao, ali sada se nakupilo već tog nespavanja, dani koji prolaze identično, zima koja ti onemogućava da se normalno krećeš po vani (mi živimo van grada, snijega ko u priči)...i normalno da koji dan pucaš po šavovima..zasada sam uvela spavanje kad i beba spava ali na način da mali zaspe na meni pa sam tako prisiljena i ja ležati.. i super nam je, par puta dnevno u horizontalu i nemožeš spremati, kuhati, prati veš, skupljati pseće dlake:-) i ostalo.. a na kraju to sve ionako obaviš kad ti je dijete budno! drž te se mame!