Meni su prve godine a A. bile kao da sam neprestano u stanju "yellow alert". Onako, stalna, nepopuštajuća pripravnost. Ali sam i neizmjerno uživala, stvarno neizmjerno.
Nije me pogodio gubitak slobode kad se rodio, nego kad je trebao navršit godinu dana. Iz nekog čudnog razloga, u meni je opstala slika da su djeca bebe do godinu dana, jer kao, s godinu dana progovore, prohodaju - i to je kao to, lol. Kad sam shvatila da se ništa s godinu dana neće promijeniti, sledila sam se. Pa dokad ovako, dovijeka? eto tako sam očajavala.
S M. je bilo najbolje, a i ona je najbolje prošla s nama. Imali smo kondicije, imali smo mir u sebi, nismo se bojali prepustit da nas preplavi do kraja (jer smo naučili da se ne treba branit od prepuštanja djeci tj. s današnjim iskustvom i utakmicama u nogama puno bolje znamo balansirati sebe i njih tako da obje strane dobiju više).
Sad nas čekaju prva pubertetska iskustva, tu stojimo i čekamo, nemamo pojma šta će nas snaći, Potajno se nadamo da ćemo proć lišo