sad kad dojim drugo dijete željela bi preskočiti iskustvo kakvo sam imala s prvim. kad je filip bio oko godinu i pol, počeo se umjesto uobičajenih 3,4,5 puta buditi 10-20puta po noći i dojiti. ja sam radila, ponekad i popodne, ponekad i vikendom, ponekad po noći, on je išao u jaslice koje nije volio i često bio bolestan. uz sve to tata je bio često i dugo na putu. ne bi bilo problema da ja nisam počela krahirati: zaspala bi svugdje, na poslu, u čekaonci dr, u gostima na kauču, u parku, u autu dok je crveno na semaforu, i vrhunac je bio (već sam pisala na forumu o tome) kad sam zaspala u autu jer je bio zastoj zbog radova na cesti pa su zvali policiju i vatrogasce jer su mislili da sam mrtva. tad sam odlučila da je kraj i prijavila se za izlet moje fabrike na korziku. iako je moj sin patio (uspjeli smo neznatno smanjiti dojenje do tada) meni je taj put doslovno spasio život. ovo definitivno nije nikako protiv dojenja post (mislim da bi ga tako mogli protumačiti zastupnici dojenja do godine dana i sl.) nego samo da znate da postoje mame kojima je postalo preteško i koje su morale odustati. ja sam stvarno morala, nisam našla drugačije rješenje.