Citiraj sirius prvotno napisa Vidi poruku
Frogice, zašto muža ne kazniš tako da ne razgovaraš sa njim dva dana? Mislim i muž je nerazuman i ne surađuje sa tobom.
Ja osobno nemam ništa protiv dječje ljutnje pa i ispada bjesa, osim što me to živcira, ali to je nekakav prirodan proces odrastanja i nošenja sa frustracijam.
Citiraj RozaGroza prvotno napisa Vidi poruku
Da kad je to opravdano i kad ne prelazi one neke granice tolerancije. Npr. imam frendove čiji sin od 5 godina šakom zdimi mamu u trbuh kad god ga ona oblaći, i urliće iz petnih žila! A klinac ima apsolutno sve što poželi, "starci" plešu kako on svira.
Te neke ispade bijesa ne mogu baš željeti od svog dijeteta. A one neke zdrave normalne koji mi pokazuju da moje dijete nije ameba koja radi apsolutno sve što mu ja naredim, mi je zapravo i drago da ima.
Kužim što govoriš, Roza, ali baš s takvim djetetom treba sjesti i razgovarati. A ne tretirati ga emocionalnom hladnoćom, o čemu je ovdje riječ. Ne znam koji bi bio opravdan razlog da se dijete od par godina kazni tako da majka s njime ne razgovara par dana.

Ja isto pokušavam ne vikati, ne biti nervozna, ali imam i ja žutih minuta. Nekad jednostavno ne znam kako dovesti stvari u red, treba se obući u piđamu i oprati zube - najkritičniji dio dana a mala stoji na stolici pokraj lavandina, radi komediju, jede pastu , strah me da ne padne i hoću i ja već u krevet. Tu mi se najčešće dogodi da dreknem, kad diplomatski pokušaji propadnu.

Kako uopće, kojim sredstvima graditi autoritet? Evo ovo me pitanje zanima. Ja sam većinom smirena, razgovaram puno, ne tučem nikad (vjerovali ili ne ), ali sam ponekad umorna ili odsutna i nema u meni temperamenta, pa i kad viknem to je više planski, da bude gotovo to što se mora. Zapravo je dijete prilično suradljivo, jedino se pitam fali li joj discipline u životu.