A doslo nam.mikka prvotno napisa
hahaha, kaae i ja krenule s citatima
Ono sto Nena spominje je stvarno istina. Skroz mi je bilo nejasno da netko moze praviti bas toliku dramu oko poroda. Kao, ok, je to sve zgodno, ovo ono, ali o cemu se tu ima toliko za razgovarati? (No naravno da mi je u svakom trenutku ipak bilo bitno da sve bude onako kako ja hocu i da - ne povracam.) Na kraju je sve stvarno ispalo kako treba i - promijenila sam misljenje, u trenu. Pa i ponijela posteljicu kuci.
I sad sam ja ta koja se iscudjava i skoro pa pomalo nervira, u neku ruku, kad mi netko kaze da mu je zao sto sam se toliko mucila, da sto su me pustili da radjam toliko dugo, blabla. Sigurna sam da su se bas svi ti sati trebali dogoditi i da sam radjala bas onoliko koliko sam trebala radjati. I nisam se namucila, cak mi ni tranzicija (vise) nije strasna (zapravo, kaze moja doula da mi nije bila strasna ni kad se dogadjala, barem sto se njezinog osmogodisnjeg iskustva tice - nisam ni psovala, ni svadjala se, ni vikala... samo sam i ja na kratko mislila da cu odapeti). Porod mi je bio skroz na skroz preporod, a trebalo mi je par mjeseci da uspijem pogledati video skupa sa slikom i tonom samo zato sto sam jos i sad tuzna jer je sve zavrsilo i sto se nece ponoviti. Jeb'ga, najbolja droga ikad. I, da, nisam radjala kod kuce, ali boljelo me u principu nije nista.
(Probat cu ja to opet, ako se jednog dana polukrepane jajne stanice opet sretnu s poluinvalidnim spermicima...)
 |
|||
Odgovori s citatom