Koksy, kao da opisuješ moju Lavicu. Mazne nož i govori: Ne! Oto! (oštro) i smeje se, ali ga ne pušta. I koliko god ja objašnjavala kako se može poseći i da će je boleti, ona opet čim ga vidi uzima. Nema na šta se neće popeti, danas je balansirala na lubenici. Stalno se pentra po stolu i kad je podsetim da je jednom pala i udarila glavu, ona pokaže na pod i kaže Pa, onda se uhvati za glavu i kaže Ga, pa krene skakati i smejati se. Njoj je sve igra, a ako nećemo da sudelujemo onda kida cveće, baca igračke sa terase, dira namerno ono što zna da ne sme. I sve to uz smeh. Bar ne vrišti.

I da, grize komšinicu. Mala je mesec dana starija od nje i nikako ne mogu zajedno. L. je prvo bila zbunjena i povlačila se dok joj je ova otimala igračke, ali sada je krenula da se brani zubima.

Još uvek slabo priča, pa teško izražava svoje želje i onda dođe do bacanja stvari, lupanja šakom o sto, nogom o pod, cviljenja.

Najnapornije je to što ona ne spava po danu, a nikada ne miruje. Kada sednemo da se igramo ona svakih pet sekundi promeni mesto. Sve obavlja u trku, pa čak trči i dok mesečari.

I da, taj raspad što je storma spomenula koji dete doživi kada ga ostaviš negde na sat vremena. Nama su takvi vikendi kada je MM kod kuće. Budi se ranije, valjda da iskoristi vreme sa njim. Onda bude umorna i nervozna, svi izgube živce jer ona stalno šizi, a ja odbrojavam minute do ponedeljka da se vratimo u normalu. MM je već dve nedelje na godišnjem i jedva čekam da se vrati na posao.