Mislim da je puuno do nas odraslih i naših očekivanja, kakvi smo i koliko možemo podnijeti.

Osobno mogu vrlo malo podnijeti, očekivanja su mi i dan danas prevelika, pretpostavljam.
moja cura je 100 na sat, propeler u nogama, na jeziku, stvara vrtlog i nemir oko mene bilo kuham, bilo čistim, bilo pijem kavu..bilo što što nema veze sa njom. Koliko god ja njoj fam zadataka i pažnje njoj nikad dosta i uvjek traži još, izsisala me do kraja.
I ja se u tom vrtlogu izgubim jer volim polako i u miru.
Nekad sve ostavim i odem sa njima nekud, van, ... snađemo se za jelo samo da doma ne gledam i slušam to i da nam dan prođe u miru, svima.
Sve je to bilo teško dok je mali bio beba, koma nam je bilo prvih 9mj, kasnije malo lakše, ali i dan danas ona voli i misli prvo na sebe i koliko god malenog voli opet kad se osijeća zakinutom voli ga povrijediti verbalno ili udariti.

Da sam ja drugČija, da me manje toga smeta , da sam više flegma bilo bi nam lakše, ali kad se i ja sama teško nosim sa tim posljedice snosimo svi.
To mi je bolna tema kojoj svaki dan pristupam ponovno sa ciljem da će biti bolje, ali ne ispadne baš tako.
Ali u svakom slučaju znam da u na nama odraslima leži ključ rješenja.