Kad već spominjemo pse...

Mene hebeno živciraju roditelji koji bez pardona puštaju djecu da se zaletavaju prema psu, koji je na lajni, meni u krilu ili na ručniku na plaži (ovo su samo neki od primjera).

Dakle, moj pas je dobar, drag, umiljat, ali je pas, životinja, uvijek sam na oprezu, pogotovo kad su mala djeca u pitanju. Sve to mogu tolerirati dok se ne pređu granice.

Ali da mi stalno djeca dotrčavaju do ručnika dok se pokušavam odmoriti, čitati, sunčati, bilo što i da se osjećaju pozvanima samim prisustvom psa, to mi je baš nekulturno. I cimaju psa, kojem nije stalo do navlačenja.

Još jedan primjer: večer, kafić, MM, pas i ja. I nepozvana djeca. Slatko mi je kad dođu do nas, pitaju smiju li podragati psa, malo popričamo, našalimo se i to je to. Ali, ovi ostali. I sto pitanja. I sto dodira (iako smo im rekli da je psu sad dosta maženja). Pas se uzvrpoljio. Uzvrpoljili se i mi. Roditelji za drugim stolom cugaju, pričaju, ne bendaju. Onda smo im u jednom trenutku ulovili pogled i zamolili da pozovu djecu k sebi.
I da pas zareži (što se nikad nije dogodilo, ali ne znači da neće), pas i mi bismo bili krivi.

I to nije do djece, naravno, već do roditelja.

Većinom su to izuzeci, ali ih ima. I iritantni su. Većinom su djeca i roditelji pristojni, pitaju smije li se pas podragati, poigrati i to mi je baš lijepo.


Neki dan smo se spuštali stazom Bliznec i dvoje djece je toliko išlo na živce šetačima da je jedan stariji gospodin podviknuo na njih. Roditelji su bili toliko bučni, bila ih je grupica, a klinci oboružani štapovima su lamatali okolo, udarali po raslinju, natrčavali gore-dolje po stazi da je bilo baš ružno za vidjeti. Tada ih je taj g. opomenuo i rekao im da prestanu udarati štapovima. Iskesili su mu se i nastavili divljati.