Nešto kao loša veza...

[annvilli]

Pritom, uvažavanje djeteta kao osobe ne znači uvažavanje svih djetetovih želja, već prepoznavanje prihvaćanje i uzimanje za ozbiljno kako dijete doživaljava sebe ili neku situaciju (npr. vidim da bi najradije obukla svoju zelenu majicu, ali ona je nažalost mokra, tu su ti plava i crvena majica pa odaberi koju ćeš obući dok se zelena ne osuši. Ali ja bih zelenu! Da znam, nju najviše voliš, žao mi je što je sada ne možeš obući..)

I onda? Meni je situacija u kojoj bi ja svom prvorođencu ovo rekla a on odgovorio: ok mama, sad kad si mi objasnila razumijem i uzet ću plavu majicu - ravna znanstvenoj fantastici.

Bila je slična situacija kad je htio nositi sandale kojima je remen bio potrgan, pa je zahtjevao da mu ih popravim. objasnila sam da mora uzeti druge cipele, objasnila sam zašto mora i da ne stignem popravljat cipele, da nije važno koje ima i da ćemo ih popraviti kasnije. i NIŠTA nije palilo kod njega. mogla bih ja objašnjavat do preksutra, njemu na jedno uho unutra na drugo van i samo ponavlja što on želi. kad je počeo urlat i bacio cipele koje sam mu dala rekla sam mu da ima 2 minute da se smiri i obuje one koje sam mu rekla, ili ne idemo u park. nije se smirio i nismo otišli.
to je bilo jedino što je palilo kod njega. što je bio stariji to je bio bolji i razumniji
istu stvar bi prakticirala kad bi se moji posvađali oko igračke, upozorim ih da se dogovore ili ću im uzeti igračku. ako se ne dogovore, uzmem. ako su roditelji u takvom pristupu dosljedni, upalit će. zapravo su prazne "prijetnje" najgore. ili odustajanje nakon njihovih tantruma. kad jednom shvate da divljanjem i suzama mogu dobiti što žele u problemima smo.
meni bi ponekad došlo da mu jednostavno dam što želi i prekinem natezanje, ali sam se tješila da je malo muke sad dugoročna investicija u moj duševni mir. i bome je