 |
|||
Sve sam do sada pokrila i budem i izlete. Jedino evo rođendan ne mislim uzimati poklone. Samo si mislim da je godina 1998. kad sam išla OŠ ispala bih iz apsolutno svega jer nisam tada imala ni za školsku užinu. Rastužuje me to što je takav imperativ na kupi, kupi, kupi.
Prvi put čujem za ovo, a mislila sam da sam sve čula.zutaminuta prvotno napisa
To je totalno tačno za nadobudne mame, svaki razred ima obično dve- tri koje pokušavaju svima da kroje kapu. Obično svi ćute, a kad malo zagrebeš, nikome ne odgovara njihova nadobudnost. Nekad one nadvladaju, nekad prevagne onaj "običan", da ne kažem razuman deo razreda.
Naše su imale ideju da učiteljici za kraj 4. razreda kupe bicikl.
I kupile su ga, ali tako što se 90% mama izjasnlo da one mogu dati tačno tu i tu sumu (prvobitno predloženu, pre izliva nadobudnosti), a ko oseća potrebu neka doda koliko god hoće i može.
Na kraju je tako i bilo, te tri-četiri nadobudne su finansirale bar trećinu sume, učiteljica se najljubaznije svima nazahvaljivala i nikad ne koristi taj bicikl.
Ali nek su se mame pokazale.
Ja bih baš tako kako Peterlin kaže: ili pokupila nepotrebne simbolične sitnice iz kuće, ili ih napravila na brzinu od nečeg što već imam- ili odnela bombone kao i svi mi do sada, otkad bombona nije poklon?
Inače tih bolesnih razmetanja i nadobudnih ideja ima svuda. Evo MM je išao da kupi poklon tajnom prijatelju jer je to najnovija nadobudnost jedne brilijantne koleginice. Pri tome su svi u korenu sasekli njena fantaziranja o sumi i sveli ih na cenu jedne veće Milke.
Pravila pisanja postova
Odgovori s citatom