Nešto kao loša veza...

[šafran]

a recimo situacija.
u parku ste i vrijeme je za doma, a dijete neće ići doma. recimo, 5-godišnje dijete.
prvo kažeš - idemo doma.
neeeeeeećuuuuu. još 5 minuta. (legendarnih 5 minuta - ja sam uvijek uračunala 2x5 minuta u prvu objavu da idemo doma).
ajde može, još 5 minuta.
ako ti se jako žuri, onda skratiš tih 5 minuta na 3, šta petogodišnjaci znaju što je 5 minuta.
evo, prošlo je 5 minuta, sad idemo doma.
neeeećuuu, još 5 minuta moooooliiiim te mama.
dobro, može još 5, al onda je gotovo.
nakon slijedeće 2 minute e sad idemo, sad je dosta.
alii zašto?
e sad, ovo je ključni trenutak, tu treba imati valjan razlog. i isto tako biti spreman pojesti go*no i popustiti, hebi ga, ako inzistiraš bezveze na odlasku jer se tebi ide doma.
puno puta u principu nema nekog valjanog razloga da se mora ići doma, a djeca su još u parku.
dakle, hebi ga, zaletio si se, prerano si rekao idemo doma, štaš sad inzistirati, vrijeme je za popuštanje. ono, nekakvi trivijalni razlozi poput moraš ići u kadu. ko da druga djeca ne moraju. i ko da se svaki dan treba kupati, malo šporkice nikoga nije ubilo.

ako je razlog dovoljno uvjerljiv - onda obično ne bude problema. naravno, nakon produžetaka. ono - mora se. recimo, negdje idemo. vide ti po faci da nema druge.

A ja onda dobim situaciju, već je 19 h, mali je postao cendrav, mora i jesti, iako su slistili sve što sam ponijela, a to je obično kofer hrane, jel oni su stalno gladni, čak i meso nekad nosim sa sobom Takvi su, ubij me, druge mame mi se smiju i ne vjeruju vlastitim očima, kako ovi moji svako malo dotrče uzet nešto za jesti A jedu normalne dnevne obroke.

Ono, i sad taj ključni trenutak moramo ići stvarno, nakon x ponavljanja i najava, jer oboje u pijesku od glave do pete, mali je već polako neizdrživ, treba ih oboje okupati, srediti za krpe, još nahraniti, još jednom, i u 20 h moraju najkasnije u krevet, jer je sutra vrtić, radni dan, a malom je to ionako granica za spavanje.

I onda kad iscrpim ovaj i onaj razlog, kažem kao zadnju obranu, dijete brat je umoran mora ići spavati, vidi ga kako cendra. A ona meni, pa neka ide braco, meni se ne spava, ja ću ostati. Ja reko sama? Da, sama!
A super, majke ti drage. I onda ide ono, zauzimanje stava, polurežećim glasom, idemo, sad, odmah, kreni, sad! I onda, nekad upali, nekad i ne. Za ovo drugo kad ne upali me ne pitajte. Ali ne, da vas ujtešim, ne dobi po riti

[bubica27]

I onda kad iscrpim ovaj i onaj razlog, kažem kao zadnju obranu, dijete brat je umoran mora ići spavati, vidi ga kako cendra. A ona meni, pa neka ide braco, meni se ne spava, ja ću ostati. Ja reko sama? Da, sama!
A super, majke ti drage. I onda ide ono, zauzimanje stava, polurežećim glasom, idemo, sad, odmah, kreni, sad! I onda, nekad upali, nekad i ne. Za ovo drugo kad ne upali me ne pitajte. Ali ne, da vas ujtešim, ne dobi po riti

Pa zar nije malo previše očekivati od djeteta da će odustati od svog stava zato što je braco umoran? Ja i dalje mislim da ovo objašnjanavnje više izmori i iscrpi mamu nego što ima učinka.
Oni su mali, djeca, dovoljno im je reći vrijeme je da idemo doma..bez puno zašto zato..idemo i pođeš..pa krenut će za tobom nakon 10 koraka. Ja nisam vidjela dijete koje objašnjavanjem odustane od svoje želje i ide doma, ako mu se još igra.
Nekad ostat duže ok, ne treba uvijek kruto, ali sva ta juulovska objašnjavanja..malo too much

[pulinka]

Oni su mali, djeca, dovoljno im je reći vrijeme je da idemo doma..bez puno zašto zato..idemo i pođeš..pa krenut će za tobom nakon 10 koraka. Ja nisam vidjela dijete koje objašnjavanjem odustane od svoje želje i ide doma, ako mu se još igra.

LOL kako smo različiti, i mi i deca . Moja ćerka sa 3 godine ne da nije polazila za mnom, nego mi je još i ljubazno mahala dok ne zamaknem iza ugla, pa nastavljala da se igra.
I nikad mi nije upalila ta strategija "Ćao, ja sad idem!" - kad ionako ne bih zapravo otišla bez nje.
Pa smo redovno završavali sa nošenjem vrištavaca iz parka, isto jedno vreme nismo ni išli. A sad sam omatorila i postali su preteški, a ne mogu beskonačno ni da izbegavam park, pa im nepedagoški uvek planiram sladoled posle parka...Tu sam omašila sa postavljanjem granica, ili, lepše zvuči ako napišem da sam strateški odabrala da tu bitku izgubim .

[šafran]

LOL kako smo različiti, i mi i deca . Moja ćerka sa 3 godine ne da nije polazila za mnom, nego mi je još i ljubazno mahala dok ne zamaknem iza ugla, pa nastavljala da se igra.
I nikad mi nije upalila ta strategija "Ćao, ja sad idem!" - kad ionako ne bih zapravo otišla bez nje.
Pa smo redovno završavali sa nošenjem vrištavaca iz parka, isto jedno vreme nismo ni išli. A sad sam omatorila i postali su preteški, a ne mogu beskonačno ni da izbegavam park, pa im nepedagoški uvek planiram sladoled posle parka...Tu sam omašila sa postavljanjem granica, ili, lepše zvuči ako napišem da sam strateški odabrala da tu bitku izgubim .

Same here, a to mahanje, ajme kad se samo sijetim, vrtirepka mala

[šafran]

Pa zar nije malo previše očekivati od djeteta da će odustati od svog stava zato što je braco umoran? Ja i dalje mislim da ovo objašnjanavnje više izmori i iscrpi mamu nego što ima učinka.
Oni su mali, djeca, dovoljno im je reći vrijeme je da idemo doma..bez puno zašto zato..idemo i pođeš..pa krenut će za tobom nakon 10 koraka. Ja nisam vidjela dijete koje objašnjavanjem odustane od svoje želje i ide doma, ako mu se još igra.
Nekad ostat duže ok, ne treba uvijek kruto, ali sva ta juulovska objašnjavanja..malo too much

Pa točno to, i ja kažem