Nije uopšte tako, Lili .
Nego je stvar u tome da se vreme koje nas ispunjava i oplemenjuje može naći na različite načine i možda se ne mora uvek svesti na to dramatično -sad uzimam dan za sebe samo tako, presekla sam!
Koliko poznajem naš mentalitet, a ova tema prilično potvrđuje, kada osoba zaista i uzima ceo dan za sebe, pa još ako traži slobodan radni dan, to obično znači da joj je poprilično "dogorelo" u psihičkom pogledu- ili bar oseća da će tako biti ako ne uzme preventivno taj dan. Manji broj ljudi uzima "dan za sebe" kao neku redovnu zasluženu nagradu za vredan rad- ili je bar to moj utisak, moguće da grešim.
Pa eto razmišljam o tome, kako bi vreme za sebe trebalo da bude sastavni deo svakog dana, gde god je to moguće. I razmišljam o tome da li je prosto najobičniji život istovremeno i vreme za sebe ako se tokom njega osećaš dobro i ispunjeno. Da je možda puno bolje ako se tokom niza dana osećaš dobro i na poslu i kod kuće, nego da dane preživljavaš maštajući o tom jednom danu za sebe koji povremeno odvojiš.
Ali prihvatam da su ljudi različiti i da nekome bolje prija da uzme sebi ceo dan, nego da tokom cele nedelje "sabira" vreme za sebe .

Da ne filozofiram puno, evo ja sam sinoć dva sata provela vrteći sa ćerkom po yt hitove osamdesetih i pretražujući ružne božićne ukrase- samo zabave radi... I to ću sebi ubeležiti kao vreme za sebe u punom smislu te reči. Trebalo je da obe radimo nešto sasvim drugo - ali za nas je puno bolje što smo vreme potrošile ovako .